ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (13)
ВУЈАН – ПЛАНИНА ВУКОВА
Планина Вујан налази се североисточно од Чачка. Иако није висока, само 853 метара надморске висине, она доминира изнад равнице Западне Мораве. По локалној легенди њен назив потиче од речи „ујати” („хујати”), што представља звук ветра који дува кроз шуму. Народна домишљатост прекрила је више него јасан назив, јер именица Вујан представља хипокористик именице „вук” (ВУК-ВУЈО-ВУЈАН). Не би било ништа необично да се планина назове по некој животињи. Није искључено ни да је ово подручје у прошлости било станиште баш таквих дивљих звери.
Међутим, треба имати на уму да је вук био и култна животиња у старој српској прехришћанској религији, и да је поштовање таквих божанаства редовно замењивано слављењем хришћанских светитеља. Тако је свети арханђел Михаило (коме је посвећен данашњи манастир Вујан) често супституисао култове посвећене вуку. Ова претпоставка не мора бити тачна, али занимљиво је појављивање неколико важних назива из српске митологије у топономистици Чачка и најближе околине, попут имена планине Троглав или села Видова.
Оно што је сигурно, од средњег века планина Вујан је простор у коме обитавају хришћанске монашке скупине. Иначе, манастири се по правилу подижу у простору који својим амбијентом надахњују људе. Са становишта средњовековних вредности таква места, свете планине, поседују харизму и сакралну ауру. У њима су деловали монаси великог угледа, будући светитељи и чудотворци. Планина Вујан представља управо такво подручје, у коме се налази истоимени манастир са гробом светитеља чије име и житије није сачувано. Манастир је истовремено и гробна црква породице Луњевица, коју је богато даривао, не само ктитор Никола Луњевица, већ и његова унука, злосрећна краљица Драга Обреновић.
(М. Тимотијевић, „Култ светитеља, места сећања и политички митови: пример манастира Вујан, гробне цркве породице Луњевица”, Годишњак за друштвену историју, год. 23, св. 3, (2016), стр. 33-63).
Др Милош Тимотијевић,
историчар, музејски саветник Народног музеја у Чачку
