КРОЗ ЛИРСКУ КЉУЧАОНИЦУ НАШЕ ПРЕСТОНИЦЕ
Београдске куће у којима се одвијала јавна и тајна љубавна историја српске престонице 19. и прве половине 20. века, та несвакидашња повест сагледана “кроз лирску кључаоницу” славних суграђана, тема је нове књиге коју потписује новинар “Политике” и писац Ненад Новак Стефановић (1961). За књигу “Водич кроз љубавну историју Београда”, коју је објавила београдска “Лагуна” 2017, аутор каже да је “збирка истинитих прича о славним београдским љубавима и њиховим адресама”. У Чачку је представљена у организацији Културно-образовног и Књижевног програма Дома културе крајем децембра, када су аутора и одабране приче представиле уреднице Верица Ковачевић и Милкица Милетић.
Стефановић напомиње да је књигу писао 25 година, а приче објављивао у “Политикиној” рубрици “Једна кућа – једна прича”. Вођен љубављу према архитектури и историји Београда, у тој, несвакидашњој књижевно-архитектонској авантури, Стефановић је завирио у државне архиве, приватне архиве познатих београдских фамилија, проучавао монографије, књиге и стручне часописе, разговарао са сведоцима прошлости. Обрадио је историју 250 кућа, али књигу чини избор од 40 објеката који се и данас налазе на истим адресама, а прати их интригантна љубавна сторија. Најстарија кућа у којој се и данас живи грађена је 1717. године и налази се у Душановој 10 у Београду. Међу кућама о којима пише је и Бели двор, а љубавне приче кроз које су откривене многе београдске тајне почињу од кнеза Милоша и теку до данашњих дана, прате краљевске парове династија Обреновић и Карађорђевић, развијају се од Ите Рине до Јелене Димитријевић, од Бранка Ћопића, који је прву ноћ у Београду провео под мостом који му је био и суђено место, до Ристе и Бете Вукановић, Иве Андрића, Милутина Миланковића, Васка Попе, Петра Лубарде, до дворске романсе Јосипа Броза са Даворјанком…
Док пише о јавним и тајним љубавима, аутор неминовно пише и о историјском контексту, времену у коме су његови јунаци живели, тако да је то истовремено и документовани историјски мозаик престонице која је највише у историји бомбардована. Зато Стефановић истиче да је “Београд једна Атлантида”, у коме су разарања уништила многе драгоцене објекте и зато у његовом урбаном језгру архитектонски гледано, нигде нема истог стила, па се може рећи да је наша престоница прави “микс”, односно “музеј архитектуре на отвореном” и у том смислу “није досадна као Беч”. Најјачи утисак на аутора оставила је прича из Крунске 17, а “витамин који други немају, а Београд има”, његовом изгледу дало је 77 руских архитеката, емиграната, пошто су се српске архитекте више школовале на западу.
С неким од руских потомака Стефановић се и сретао. Било је и отпора, али људи су му отварали породичне архиве, пуштали га у кућу, разговарали, откривали и непријатне породичне детаље, причао је Стефановић, напомињући да је покушао да нађе лирику у том граду, како би “поетика овог штива била на радост читања”. Из угла женске историје, изненадило га је сазнање, да неке “фаталне” жене нису биле само пратиље, неке од њих су биле утицајне јавне личности, које су у историји престонице оставиле значајан траг…
Баћко Букумировић читао је из ове књиге потресну причу о поручнику Стјепану Биничком и немачкој бароници Марији фон Ранкен, удовици Младена Обрадовића, коју среће у Крушевцу са двоје деце. Удајом за Србина, Немица је узела православну веру, па је и удајом за Биничког, Стијепан постао Стеван, а њихов син Станислав, маја 1915, компонује наш чувени “Марш на Дрину”, посветивши га Миливоју Стојановићу Брки, који је погинуо у Бици на Церу. Показало се, упркос рату са њеним сународницима, да је тај “лирски јуриш” настао као плод љубави једне немачке баронице према српском народу…
Зорица Лешовић Станојевић
