Наставак: Влатко Стефановски: Нема ко да пошаље „Стонсе“ у пензију
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Фото: Ивана Васојевић
НЕПОНОВЉИВО ВРЕМЕ, ШЕЗДЕСЕТЕ И СЕДАМДЕСЕТЕ…
Значи ли то да је та савремена музика изгубила и ону социјалну снагу коју су имали “Битлси”, “Ролингстоунси” и плејада бендова, која се појавила седамдесетих и надаље у свету?
-Добро, не желим да будем прекритичан, има их и данас, сад су то преузели на себе ови репери који су дигли глас против друштвених неправди, али то време, шездесете, седамдесете, то је непоновљиво. “Битлси”, “Стоунси”, Дилан, то је непоновљиво. То је било неко надахнуто време, у ваздуху је било пуно енергије, неког ентузијазма код младих да свет треба мењати. Данас нико не размишља о мењању света, данас сви гледају да оду у неки шопинг центар да купе себи патике, дуксеве, тренерке, крпе… Тако је, значи, како да вам кажем, глупо је и нелогично да још увек “Стоунси” буду највећи рок бенд на свету, нелогично је… Где су ти нови дечки који ће послати “Стоунсе” у пензију, буквално да им кажу – Ево, ми смо вам украли публику, сад ви изволте у пензију. Нема их!
Зашто сте Маклафина као свог идола ставили испред Џимија Хендрикса и Ерика Клептона, које су одувек сматрали боговима гитаре?
-Маклафин је само један од мојих узора. Ја сам на Хендриксу одрастао и за мене је он бог, и не само за мене, он је бог гитаре. Хендрикс је одсвирао на електричној гитари све. Можемо ми само да се трудимо да мало дотакнемо ту његову, не само виртуозност, ради се о нечем дубљем од виртуозности. Хендрикс је имао израз – јединствен, препознатљив, нов, револуционаран. Маклафин је само један аспект онога што сам ја учио и покушавао да освојим као знање.
ИМАО САМ СРЕЋЕ, АЛИ МОРАТЕ ДА ЗАПНЕТЕ ОЗБИЉНО…
Како се постаје један од десет гитариста на свету, тако су Вас рангирали на некој листи?
-Не узимам ја за озбиљно те листе. Данас је овај, сутра је онај. Бога ми, верујте, стварно ја покушавам да те митове око себе отклоним, да их оповргнем. Користи то за ПР, супер је кад неко каже Марк Нопфлер те је похвалио, не знам где, не знам како, то је корисно за маркетинг, али ја то ништа не узимам за озбиљно. Ја сам имао срећу што сам упознао и сарађивао са неким великим гитаристима, Томи Емануел, Јан Акерман, што сам имао срећу да свирам са Лондонским симфонијским оркестром, са неким другим великим Биг бендовима и оркестрима… Имао сам срећу, а о раду да не говорим, мислим, треба човек стварно, не да жртвује нешто друго, него да се посвети максимално ономе што ради, иначе, нема успеха… Свет је компетитиван, свет је у конкуренцији, не можете ви сад, ако цео дан пијете кафу да чекате да будете звезда, нема шансе. Морате да запнете озбиљно, значи озбиљно да решавате домаћи задатак.
ТОЧАК ЈЕ МОЈ ПРИЈАТЕЉ…
Имали сте концерт у Чачку, а Чачак је град из кога је Радомир Михајловић Точак, легендарни гитариста “Смака”, и не само он. Чачанска публика је васпитавана и расла на квалитетној гитари и рокенролу?
-Одавде је и један мој велики пријатељ Петар Поповић Пеца, велики ерудита, велико перо, новинарско и књижевно, рекао бих… Он је један од ретких људи са пуно знања и пуно емоције, редак човек… Кол’ко знам и Бора Чорба је одавде, изнедрио је овај Чачак доста музичара. Точак је мој пријатељ, наравно, и човек који је, заиста, значајне ствари урадио у југословенском рокенролу. Жао ми је што ми није гостовао, звао сам га да буде гост на једном мом концерту у Београду, али поштујем… Ми смо се одавно дружили, имали и заједничке и сусрете и наступе, дружења и разговоре о гитарама, о музици, послу, о свему и свачему, тако да је он мени један веома драг лик. Знате шта, мало је чудно, рекао би човек да је очекивано да у Шумадији људи слушају турбо-фолк, а видите, то је инверзно. Крагујевац важи за један рокерски град, чак Ужице важи за рокерски град, Чачак, а турбо-фолк ћете, нажалост, срести у метрополама.
ИСТИНА ЈЕ ОНО ШТО ВАМ КАЖУ ДЕДА, ПРАДЕДА, ТАТА…
Представили сте нам свој нови албум “Матерњи језик”. Колико овај албум својим називом и садржајем отвара проблем идентитета. Македонија је недавно добила и други званични језик?
-Ја говорим и обраћам се у метафорама. Кад сам крстио албум као “Матерњи језик”, још тај проблем са Грчком и са именом, није био тако актуелан, као што је сада. То је проблем који тиња 25 година и, нажалост, је велики проблем у напретку Македоније према еуронтеграцијама. Надам се да ће се то и коначно решити. А што се тиче идентитета, нико вам не може одузети идентитет, нико вам не може одузети ваш осећај ко сте и шта сте. Коначно, ако вам је деда нешто рекао, он вам је рекао истинитије него што пише у свим уџбеницима историје.
Ако вам је нешто испричао деда, прадеда, или тата, то што вам они кажу, то је истина, ово друго што читате по уџбеницима може бити напаковано мало. А матерњи језик је мени метафора за музички израз, који је твој, лични, идентитетски… Израз духа, тако је… Ја сам на овом албуму снимио неке теме из народне музике, то је мени матерњи језик. То је вама ваша народна музика, традиционална, то је ваш матерњи језик, и не само музика, него цела оставштина, цела култуна баштина је ваш, односно, наш матерњи језик. Све лепо о чему су нас учили је наш матерњи језик. Јер, беба кад се роди, кад научи да каже – мама, тата, то је први симбол вербалне комуникације. А ја, кад сам албум назвао “Матерњи језик”, мислио сам више на музичку, него на говорну елоквенцију.
Сарађивали сте са плејадом српских редитеља, посебно са Радетом Шербеџијом, каква су ту искуства, колико је инспиративно компоновати музику за филм и позориште?
-О драга моја, сарађивао сам ја са Дарком Бајићем, Зораном Амаром, Љубишом Самарџићем, Гораном Паскаљевићем, једним од највећих редитеља… Сјајна, драгоцена искуства имам, од тих људи сам пуно научио, пуно, о животу, о уметности, о музици, мислим, свака сарадња је драгоцена. Од аутора музике се тражи да буде инспириран, да пружи максимум, јер су продуценти и редитељи безмилосни, они траже најбоље од вас, и често пута и извуку најбоље од вас.
“ Леб и сол”, зашто сте се растали, па поново састали, па се поново растали…?
– То је дуга прича, трајали смо 20 година, снимали смо албуме, имали персоналне промене, путовали, наступали, тражили решења и за персоналне промене и за креативна решења, решавали финансијске проблеме… Водити бенд је теже него водити предузеће, верујте, јер то су сујете, карактери. Окупили смо се да би подсетили публику шта смо то ми радили, и сад поново притискају са свих страна да се поново окупљамо. Али, у овом тренутку сам ја заокупљен мојим малим пројектима, који су ми веома значајни и драги, и ништа велико ме не занима, спортске сале, арене, ма ништа ме то не занима, ако ми верујете. Ја бих овако уживо да дођем у Чачак са акустичном гитаром, да ме људи слушају, да се фино проведемо, нема боље… Јер, не значи, ако сте напунили Арену, да сте ко зна шта постигли, то је велики изазов, али мене то у овом тренутку не занима… Можда, ако смислим неки мегапроџект, или ми на концерту буде свирао Ерик Клептон, хахаха….
У ком правцу ће даље ићи Ваша каријера?
-У ком правцу, могу себи пожелети само здравље и срећу на путу, и онда је лако за музику, здравље и срећа успут…
