ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (15)
ВИЗИОНАР ПРОПАСТИ
Несрећни Живко Николић, чији се живот тужно завршио 2001. године, а десетак година пре тога му је било онемогућено да ради, између осталог, што се његова слика о нама није никако уклапала у визије нових господара наших судбина, а није слутио да говорећи на неки начин о прошлости и прошлим временима, заправо говори о нашој будућности и прошлости која се вратила у наше животе. Као и код Шијана, и њему комично и комедиографско служи као увод у велику и неумитну несрећу, коју не примећују јунаци његове приче, замајавајући се пијанчењем, “балавећи” за туђим и недоступним женама, које не могу да освоје, смишљајући ситне пакости и освете, дангубећи и ленчарећи, док други крваво за њих раде.
На први поглед, филм „Чудо невиђено“ (1984) учиниће вам се као дело које је настало да забави и нашали се на рачун наших нарави и карактера. Редитељу, какав је био Живко Николић, дубок и замишљен над људском природом, пре свега над људском тамном страном, оним ружним што носимо у себи и што нас стално тера да правимо зло, трује нас мржњом, тера на освету и безразложно насиље, то није било довољно. Он је у лепоти спољњег света, у природи и природном, а самим тим и у непатвореној женској лепоти, тражио зрачак утехе и наде за палог човека. Нико дубље у југословенском филму није говорио о злоупотреби и искоришћавању женског рада у нашим патријахалним односима, о физичком и вербалном насиљу над женама у породици, искоришћавању женског тела и физички и сексуално, али са друге стране, нико није лепше ни опевао женску лепоту, ту красоту и чудо невиђено живота на земљи. Чежња и страст покрећу много тога у животу, и бога и ђавола, што би се рекло. Тако је и са јунацима филма „Чудо невиђено“, а зло и нека врста казне дођу са оне стране са које се најмање надамо, од природе, која нам испостави рачуне за сва наша неразумна прегнућа и нарушавања природног склада. То некако иде руку под руку и са губљењем склада и хармоније у људским душама и међуљудским односима.
На обалама Скадарског језера, вековима живи заједница од риболова. Тешким и мукотрпним послом баве се жене и младе и старе, забрађене том вечном црнином, у коју су увиле своју тугу, чемер, бол, чежњу, никад доживљену истинску нежност и љубав, огрубеле од рада и жеље за животом достојним човека. Мужеви, лењи, похотни “јарчеви”, згубидани, јуре за лепом Американком, која је дошла у ову рајску недођију да наплати старе рачуне. Ту су и господари над земаљским и небеским – газда Шћепан (Данило Бата Стојковић) и отац Макарије, божји помазаник и слуга господњи. И један и други више подсећају на неке нама добро познате ликове из данашњице, него на некакве реликте прошлости. Шћепан, полудео од незаситости и богатства, кога му никад доста, има нове планове за усрећење мале заједнице. Није доста оног што је природа дала, а што он бескрупулозно искоришћава, већ је потребан нови подухват, већи од свег познатог, визија која доноси три жетве годишње. Схватајући да од рибарства неће још дуго моћи да се живи, да је рибе све мање у језеру, долази на „генијалну“ идеју да исуши језеро, прокопавши тунел између језера и мора и на тај начин добије плодну земљу за три жетве годишње. Таквих привредних величина и визионара наше пропасти и несреће никад није недостајало на овим просторима. Слеп од грамзивости и сујете, не види опасност и зло које се спрема и које уништава заједницу, зато што је неразумним покушајима прокопавања тунела нарушио природне односе, а на крају је дошло до неумитног – криво је море. Наравно да на земљи, газда Шћепан има конкуренцију, а то је отац Макарије, који на свој начин „брине“ за своје „стадо“. Не супроставља се он сулудим Шћепановим идејама зато што је разуман, већ што се плаши за своју корист и интерес. Он у жару својих похотних жеља не препознаје подвалу Шћепанову, у лику лепе Американке, која ради за свој, али и газдин интерес. Безуспешно покушава да је „преведе“ на своју страну, а кад му то не успе, прокуне је и прогласи сотонином посланицом на земљи. Успева да манипулише сујеверним женама, које, свака из свог разлога, у лепој Американки види оно што није, а радо би била, пре свега због слободе коју она има, а оне немају и зато постаје предмет мржње. Једини који је свестан где и са ким живи и сања да побегне у свет са лепом Американком је Карузо (Драган Николић), неостварени певач, љубитељ уметности и непризнато чедо оца Макарија.
Сулуди обрачун две свадбене поворке, које не желе да пропусте оног другог и мирно крену својим путем, на самом крају, кад је несрећа и поплава пред вратима, само је слика наше немоћи да превазиђемо нашу глупост, страх од неразумних владара наших судбина и освојимо слободу једном и за свагда и живимо у складу са природом и људима. Генијални поступак Николићев, да указујући на локално, дотакне и универзалне истине, само је још једном нашао и своју праву филмску потврду. Нажалост, разоткривајући друштво и приказујући га онаквим какво јесте и са врлинама и манама, аутору „Чуда невиђеног“ донело је само неку врсту друштвене изопштености немогућност да даље ствара филмове, оно што је највише волео и чему је до краја био посвећен. Један од Николићевих сарадника на филму „Чудо невиђено“, сценариста Синиша Павић, открио је недавно и да Живку, и док је могао да ради и ствара, није било лако и да није могао да реализује замишљену сцену, сукоб две сватовске колоне на коњима у води која непрестано расте. Своје визије и замисли није могао за живота да реализује, али је у једном успео, отворио нам је очи, не само за прошлост и садашњост, већ и за будућност, коју увелико живимо.
Нажалост, дуго смо били слепи за истне које нам је нудио овај визионар, све док „дара није превршила меру“ и вода није почела да нам и у уста улази.
Душан Даријевић
