ВЕЛИКИ ДОПРИНОС ГРУПЕ ЗА НИЗОЗЕМСКЕ СТУДИЈЕ
Неколико јубилеја, везних за Групу за низоземске студије, при катедри за германистику Филолошког факултета у Београду, били су повод да Културно-образовни програм Дома културе, у сарадњи са Амбасадом Краљевине Холандије у Београду, у среду, 11. априла, организује вече посвећено српско-холандским односима и културним везама. О историји ове студијске групе говорили су њен оснивач и шеф, професорка др Јелица Новаковић Лопушина и њени сарадници: Бојана Будимир, Тамара Бритка, Александар Ђокановић и Мила Војиновић. Они су илустровали историјат тих односа на примеру научног рада Групе у последњих 30 година, као И кроз активности Центра за научну и културну сарадњу “АРИУС”, које је основано ради унапређења културне и научне сарадње, између земаља српског и низоземског говорног подручја. Госте је поредставила уредница програма Верица Ковачевић.
ОМАЖ ОЦУ СЕКУЛИ НОВАКОВИЋУ, ДИПЛОМАТИ ИЗ ГУЧЕ
Ово предавање је, по речима професорке др Јелице Новаковић Лопушина и омаж њеном покојном оцу дипломати Секули Новаковићу, који је родом из Гуче, захваљујући коме је имала сусрет са холандским језиком и културом. Пошто је ишла у холандску школу, Јелица је желела да остане у контакту са земљом коју је доживљавала као своју другу домовину, па је хтела да студира холандски, кога није било на нашем Филолошком факултету. Студирала је немачки језик, који јој је омогућио да академски напредује, таако да је и магистрирала и докторирала на тему холандско-српских веза. Основала је најпре лекторат, а потом и Групу за низоземске студије. Ове године славили су троструки јубилеј: 40 година њеног рада у просвети, 30 година од оснвања лектората и 15 година од оснивања студијске групе.
ИЗ ХОЛАНДСКЕ АМБАСАДЕ
Вече је отворила Невена Николић из холандске Амбасаде, наводећи да су вековима уназад културне и историјске везе две земље веома јаке, али многе од тих веза откривене су захваљујући управо Групи за низоземске студије Филолошког факултета у Београду, која доследно представља холандску културу у Србији. Разлог окупљања у чачанском Дому културе је и подршка јубилејима ове Групе. Невена Николић је навела значајне историјске личности, које су биле спремне да се жртвују за опште добро. Једна од њих је Јакоб Колијер, миротворац и посредник између сила окупљених око Свете лиге и Аустро-угарског царства, затим Јени Меркусова, или, како је Ђура Јакшић називао Јованка Орлеанка од Србије, која је дошла из Холанндије и борила се на страни Срба против Османлијског царства у више устанака и ратова. Било је речи и о публикацији која је резултат истраживања групе аутора о српским војницима настрадалим од последица, или у току Другог светског рата у Холандији, у којој је забележено стотинак судбина и животних прича ових страдалника. Неизоставан је и холандски хирург Аријус ван Тинховен, по коме је и названо Удружење “АРИЈУС”, чије је дневнике превела професорка Јелица. Аријус је много учинио за Србију, а у дневницима оставио документе и фотографије, који сведоче о животу Србије у то време. Поред истраживања и издавачке делатности, Николић је навела и низ других активности које реализује Амбасада Холандије да би подржала везе између Холандије и Србије. У те активности спада и издавачка делатност, тако да је исте вечери представљена и књига холандског новинара и публицисте пољско-јеврејског порекла Хенрија Хеберта “Иза бодљикаве жице”, посвећена судбини српских ратних заробљеника, који су пред крај Првог светског рата нашли привремено уточиште у Холандији.
ИНСИСТИРАЈУ НА НИЗОЗЕМСКОМ ЈЕЗИКУ
-Ми имамо одличну сарадњу са холандским и фламанским, јер није реч само о Холандији, већ и северном делу Белгије, где се говори исти језик, који они, за разлику од нашег српско-хрватског говорног подручја, то држе на окупу и промовишу језик који не желе да се зове холандски него низоземски, зато што обухвата и Фландрију. Ми заступамо обе културе, јер се њихове културе и историје разликују, али негују језик који сматрају заједничким – истакла је професорка Новаковић.
ОПТЕРЕЋЕНИ ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ
Српско-холандске односе оптерећују геополитичке и ратне околности с краја 20. века. Професорка Јелица Новаковић Лопушина је управо у најгоре време спремала докторат, и онда је схватила да то није први пут да имамо лоше односе са Холандијом. И пре сукоба деведесетих, Холандија је два пута прекидала дипломатске односе са Србијом, 1903. године након убиства Обреновића, што је изазвало велики револт у читавој Европи. Други пут, професорка сматра неосновано, поводом нашег третирања њиховог представника, који је током Првог светског рата био заступник Холандије у Србији, али аустријски држављавин, који је овде бавио антисрпском делатношћу, због чега је притоврен. Замерка је била да није поштован његов диломатски имунитет, и политички гледано, никада нисмо били у сјајним односима, поготову зато што је Холандија држала страну Аустрији у многим ситуацијама, и подједнако се бојала руског утицаја у нашој змљи, навела је професорка Новаковић. Кад је реч о другим релацијама, увек је било појединаца који су се интересовали за нас. Фан Бусбег је у 16. веку пролазио овим нашим крајевима и оставио драгоцене записе из тог времена, крајем 19. века први холандски слависта био је Волфганг Хенрик фон Дермеј, који је био фасциниран нашом епском књижевношћу и тим стањем нашег духа, који пореди са античким. У 20. веку знаменити писац Дендоларт је живео је једно време у Југославији, посебно је био одушевљен Македонијом и писао је романе о том простору. Посебно је била истакнута помоћ појединаца у Првом светском рату, удружења. О томе сведоче и два дневника, које је професорка Новаковић превела, холандског хирурга Аријуса ван Тинховена, који је у Ваљеву током рата основао хируршку болницу и сам оболео од тифуса и једва остао жив, а много учинио за српску војску.
“БЛАГО ОНОМ КО РАНО ПОЛУДИ”
-Данас се мало оправљамо од јако негативне слике, која је боља у Фландрији, него у Холандији, у којој се много верује званичним медијима, док Фламанци имају много већу традицију непослушности, јер имају историју сличну нама и они све доводе у питање. Самим тим су много склонији да сумњиче те званичне изворе информација. Ја сам током бомбардовања водила сваки дан дневник на њихов захтев, што сматрам крајње лицемерним, што сам им рекла: – Баш лепо, ви мени бацате бомбе на главу, а онда ме питате како се осећам? Превазишла сам тај иницијални отпор и водила сам дневник, који је објављиван у њиховим новинама, читан сваког јутра на радију, а онда објављен и као књига под насловом “Благо оном ко рано полуди”, и то је заиста имало утицаја. Али, пошто сам познавала њихов менталитет знала сам како не треба да пишем, настојала сам да се осете погођеним, али не и кривим. Користила сам њихове симболе, њихову књижевност, да им се приближим. Онда сам објавила и књигу њихових реакција, јер сам добијала невероватно много реакција. У једној од њих било је питање: – Па како ми можемо да бомбардујемо неког ко говори наш језик? Тако да је веома битно познавати менталитет људи, да бисте знали како да им приступите. Ја се трудим да те везе буду двосмерне, не само да проучавам шта су они писали о нама, већ и шта смо ми писали о њима, какви су били међусобни утицаји.
ЧАЧАК У ХОЛАНДСКОЈ ШТАМПИ ОД 17. ВЕКА
Холанђани имају феноменалан сајт са дигитално архивираним својим новинама и часописима објављеним од 1600. године, са одличним системом претраживања. Истраживањем тог сајта професорка Јелица Новаковић Лопушина је пронашла све што је икада писано о Чачку, о чему је направила и мали преглед. Чачак се помиње у холандским новинама почев од Српско-турских ратова 1876, до Првог и Другог светског рата. Ту је и црна хроника, поплаве, судари, убиства, бизарне приче на шареним странама, писало се о чачанском спорту, бициклизму, музици… Професорка Јелица је са једним Фламанцем објавила и књигу о београдским кафанама, у којој је преведен велики број наших песама, а међу њима и Дисова песма “Пијанство”, као и “Амстердам” Боре Чорбе. Од ликовних уметника писали су о чачанском сликару Михаилу Ђоковићу Тикалу, који је инспирисан холандским мајсторима, као и о младом Луки Витошевићу, који је, такође, пошао његовим путем, а овим поводом је поставио изложбу у Клубу Дома културе.
Зорица Лешовић Станојевић
