Вече у суседству, посвећено поезији Бранимира Џонија Штулића
КРАЉЕВ ГРАД
Пише: Душан Даријевић
Петак вече, Чачак без атрактивних културних садржаја. На предлог пријатеља, идемо пут Краљева, где се у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ одржава вече посвећено поезији Бранимира Џонија Штулића, песника и аутора свих оних важних песама албума једног неповратног времена. О поезији су говорили др Златомир Гајић (докторирао недавно на Штулићевој поезији на Филолошком факултету у Новом Саду), доцент Филолошког факултета у Новом Саду и Владимир Маровић, професор филозофије краљевачке Гимназије и представник организатора. Наравно, постојао је и музички део, за који су били задужени Баћко из „Бурнса“ и момци из „Дечје радости“.
Ишли смо старим путем за Краљево, брзо и безбедно на празној цести. Све време пута причало се о Џонију, али било је и места за шоферске догодовштине – пријатељ је професионални возач, стално на путу, углавном за Италију, један од многих који се данас бави овим тешким послом. Касније у Краљеву, срешћемо још једног возача камиона, који је до скоро возио по Америци и још једна прича како је данас свуда тешко зарадити хлеб насушни, свагдашњи. У Краљево не идем тако често, али увек волим да одем, било да је концерт, или неки други културни садржај у питању, или одлазак само у краљевачке кафиће, који су увек имали посебан градски „шмек“.
У самом центру, одмах до Народне библиотеке, ту иза, на паркингу, срели смо старе другаре, музичаре из „Дечје радости“ и „Бурнса“. Почетак у 18 часова, улазимо у зграду библиотеке… Неочкивани призор, препун простор, више од сто посетилаца и много младих и оних који стоје са стране.
Вече почиње и сам уводни део није много обећавао, због читања читавих делова из доктората, што је било потпуно сувишно. На срећу, на време се прекинуло са тим и сам разговор о Штулићевој поезији, у који се активно укључила публика, био је веома занимљив. Професор Маројевић је говорио о филозофском аспекту Џонијеве поезије, а др Гајић је објашњавао зашто мисли да је Штулићева појава у културном животу Југославије, али и данас усамљена. Говорило се друштвеним приликама оног времена, које су на неки начин и условиле појаву Џонија и „Азре“, али и о томе каква је културна и рок сцена оног времена била. Значајно је поменути да је Златимир Гајић магистрирао на поезији Милана Младеновића. Разговори су били прошарани одабраним „Азриним“ песмама, а на крају се краљевачким музичарима прикључио и сам Гајић, који сем што одлично пише на неубичајене теме, добро свира и бас гитару. Да не поверујете, два сата програма, а да готово нико није напустио салу.
Са др Златомиром Гајићем је договорен и долазак у Чачак, али о томе више кад дође време, прво нас у 2019. години очекује излазак његове књиге.
Све похвале организатору и наравно, дивној и пажљивој публици, као и ванредним учесницима, који су надахнуто говорили о увек живој и актуелној поезији Бранимира Џонија Штулића.
На крају, одлазак у један од оних кафића, каквих више нема у Чачку, са душом, одличном музиком и занимљивим ентеријером, нешто попут некадашњег „Азила“, „Сцене“ и старог „Стрипа“. Име кафића нисам запамтио, али свакако ћу се потрудити следећи пут. Морали смо да кренемо кад су „Бурнси“ почињали са свирком. У ваздуху се већ осећала добра атмосафера. Иначе у овом простору се и сваког другог уторка, уз звук клавира, чита и одабрана поезија.
Напољу минус 2 и „цајке“ које се чују из кафане „Париз“. Поново старим путем и за мање од пола сата смо кући. Не знам због чега, а разлога сигурно има више, одласци у суседне градове нису чешћи. Занимљивих садржаја има свуда, и у Краљеву, Ужицу, Горњем Милановцу, Крагујевцу. Исто важи и за људе из ових градова, долазе нам, али не тако често. Пре свега, потез је на људима из културе, који морају направити много чвшће културне везе између ових градова и утицати на грађане ставом, да смо потребни једни другима и да се култура не може развијати у уским локалним оквирима. Те везе између градова морају бити организованије, а међусобне посете чешће. Страшно је колико мало једни о другима знамо. Заборавимо на бесмислена ривалства, проистекла из спорта и размишљајмо о сарадњи и њеном сталном унапређењу и наравно о заједничким пројектима, да не кажем, умрежавању.
Идите у Краљево, кад год можете.
