ТО ЈЕ ТО!!!

„Добро­до­шли у Град­ско позо­ри­ште Чачак!“ Овом рече­ни­цом, коју је изго­во­рио глу­мац Бра­ти­слав Јан­ко­вић, запо­че­ла је нова епо­ха у кул­тур­ној исто­ри­ји Гра­да Чач­ка и отво­ре­на прва сезо­на про­фе­си­о­нал­ног Град­ског позо­ри­шта, које ће и фор­мал­но-прав­но бити осно­ва­но до кра­ја децем­бра ове годи­не. Осни­ва­ње јед­не про­фе­си­о­нал­не кул­ту­р­не инсти­ту­ци­је је, несум­њи­во, вели­ки дога­ђај за сва­ку сре­ди­ну, реги­ју, земљу, тим пре, што се дога­ђа рет­ко и не при­па­да комер­ци­јал­ним струк­ту­ра­ма. Тре­ба рећи да су пред гра­да, реа­ли­за­ци­ју пред­ста­ве зна­чај­но помо­гле и поје­ди­не чачан­ске фир­ме.

Узбу­ђе­ње због зна­ча­ја тре­нут­ка пот­пу­но је кул­ми­ни­ра­ло на самој пре­ми­је­ри, у неде­љу, 7. окто­бра, на малој сце­ни КУД „Желе“. „Трип­тих о рад­ни­ци­ма“ поди­гао је на ноге публи­ку, гра­до­на­чел­ни­ка, њего­ве заме­ни­ке, помоћ­ни­ке, сарад­ни­ке, пред­став­ни­ке Сте­ри­ји­ног, Народ­ног и кра­ље­вач­ког позо­ри­шта. Фре­не­ти­чан апла­уз тра­јао је око десет мину­та, а било је и суза… Сви су оти­шли с ути­ском да се конач­но дого­ди­ло нешто иза чега је вре­де­ло и вре­ди ста­ти. Глум­ци Бра­ти­слав Јан­ко­вић, Уна Ђело­ше­вић Алек­сан­дар Ђин­ђић и Ива­на Тер­зић убе­ди­ли су нас, све­срд­но изнев­ши јед­но­чин­ке три мла­да дра­ма­тур­га, Тија­не Гру­мић, Стра­хи­ње Маxа­ре­ви­ћа и Саре Радој­ко­вић. Ори­ги­нал­ну режи­ју пот­пи­су­је мла­ди, тален­то­ва­ни и већ афир­ми­са­ни реди­тељ Југ Ђор­ђе­вић, као и избор музи­ке и сце­но­гра­фи­ју! За костим је била заду­же­на Мари­ја Нико­лић, за про­дук­ци­ју Ико­ни­ја Јеф­тић, за вајар­ске радо­ве пот­пи­су­је Иван Ђуро­вић, музич­ки сарад­ник је Коста Јова­но­вић, у одлич­ној орга­ни­за­ци­ји се нашао и Милош Куве­ка­ло­вић.  То је то!

Интер­ме­ди­јал­на пред­ста­ва, сјај­но пер­со­ни­фи­ко­ва­на, гор­ка, иро­нич­на, тра­гич­на, тужна, при­ча о „сви­ња­ма, кро­ко­ди­ла­ма и људи­ма“ упра­во је то, „Трип­тих о рад­ни­ци­ма“, кон­ти­ну­и­ра­ној дис­кри­ми­на­ци­ји и њихо­вим суд­би­на­ма у корум­пи­ра­ном „под­зе­мљу“ суро­вог либе­рал­ног капи­та­ли­зма. Три јед­но­чин­ке анти­ци­пи­ра­ју три вре­мен­ска пери­о­да и поло­жај рад­ни­ка у њима. Зајед­нич­ки име­ни­тељ им је тра­ге­ди­ја. У распо­ну од 1912. до 2018, суде­ћи по пре­до­че­ном, ништа се није про­ме­ни­ло… Само све­тло! Оно што је оста­ло у про­шло­сти, мање је осве­тље­но, мање се виде­ло, а та тама дале­ког вре­ме­на поја­ча­ва тра­ги­ку и несрећ­не суд­би­не. У новом добу све је оку­па­но бље­шта­ви­лом рефлек­то­ра и рекла­ма, и боље се види сва баха­тост про­ра­чу­на­тих маг­на­та, али је у подру­ми­ма њихо­вих фабри­ка, и даље мрак…  Онај мрак у коме се уми­ре… Бра­во за режи­ју и мај­сто­ра све­тла Гора­на Ђуди­ћа, обо­ји­ли су на пра­ви начин сва­ку епо­ху!

ТРА­ГИЧ­НЕ СУД­БИ­НЕ РАД­НИ­КА, ВЕЗИВ­НО ТКИ­ВО ТРИ ЈЕД­НО­ЧИН­КЕ

Све три јед­но­чин­ке спа­ја­ју тра­гич­не суд­би­не рад­ни­ка, за које нико ника­да није одго­ва­рао. У првом делу кома­да изго­ре­ле рад­ни­це шију на деве­том спра­ту згра­де у Њујор­ку 1910. годи­не, лифт је закљу­чан, упра­ва се спа­са­ва на десе­том, не оба­ве­шта­ва о опа­сно­сти… Гоми­ла спа­ље­них тела и крпа се спре­ма за иден­ти­фи­ка­ци­ју… Неки не веру­ју…  У дру­гом, пол­трон­ска амби­ци­ја и додво­ра­ва­ње дирек­то­ру с којим се игра тенис, али се мора обез­бе­ди­ти маји­ца са жутим кро­ко­ди­лом, макар и из Бан­гла­де­ша, јер реч је о „лими­тед еди­тион“, што је и лајт мотив ове јед­но­чин­ке, али фабри­ка у Бан­хгла­де­шу је на кра­ју изго­ре­ла, са њом и „огра­ни­че­на колек­ци­ја“ и „про­па­да“ уна­пре­ђе­ње и сви сно­ви о лагод­ном живо­ту, али и запо­сле­ње сина, рад­ни­це која шије маји­це на Дале­ком исто­ку… У тре­ћем, фра­зе, рекла­ме, фра­зе, рекла­ме, фра­зе… “ добри, нај­у­спе­шни­ји, нај­бо­љи, нај­про­дук­тив­ни­ји… наше сви­ње, не само да су генет­ски ква­ли­тет­не, …“ А све који се буне, закљу­чај­те у подрум… без про­зо­ра, вла­жан… На мно­го начи­на у овом кома­ду је у функ­ци­ји мета­фо­ре израз „Нема про­зо­ра!“. У првој јед­но­чин­ки и кад га има, води у смрт. Тако се у пре­по­зна­тљи­вом сати­рич­ном руко­пи­су Тија­не Гру­мић пона­ша сви­ња која је има­ла више него дво­стру­ку уло­гу. Из сво­је ани­мал­не пер­спек­ти­ве ема­ни­ра­ла је суро­ва пра­ви­ла неху­ма­них „сви­њо­ко­ља­ца“, док на повр­ши­ни пли­ва неми­нов­ност намет­ну­тог устрој­ства за све оне који сво­јим „месом“ пар­ти­ци­пи­ра­ју у успе­ху „госпо­да­ра“.

А жене, у сва три слу­ча­ја, жртве су жене, биле људи или жен­ке живо­ти­ња… Крик, којим осве­шћу­ју све сво­је пат­ње сво­ди се на пита­ње: „Зашто смо ћута­ле? Ћута­ле смо кад су нам рекли да мора­мо да се купа­мо оним отро­ви­ма за дез­ин­фек­ци­ју, да ради­мо пре­ко­вре­ме­но, а да нам не пла­ћа­ју, ћута­ле смо кад су нам закљу­ча­ва­ли WC, у свим апсурд­ним, неза­ми­сли­вим и непри­род­ним зах­те­ви­ма и изми­шљо­ти­на­ма посло­да­ва­ца, нај­зад су се избо­ри­ле да, уме­сто намет­ну­тих мушких, носе, сво­је при­ро­дом одре­ђе­не, жен­ске гаће… Тен­зи­ју одр­жа­ва поне­ки мор­бид­ни такт елек­трич­не гита­ре … Ову пред­ста­ву неиз­о­став­но тре­ба погле­да­ти!

РЕДИ­ТЕЉ ЈУГ ЂОР­ЂЕ­ВИЋ НАКОН ПРЕ­МИ­ЈЕ­РЕ: ПОД АДРЕ­НА­ЛИ­НОМ…

Под адре­на­ли­ном, како и сам каже, након пред­ста­ве, и нашом кон­ста­та­ци­јом да је ова пред­ста­ва, запра­во, инвер­зив­на соци­о­ло­шка при­ча о пато­ло­ги­ја­ма рад­ног пра­ва и суштин­ском непо­што­ва­њу и дегра­да­ци­ји чове­ка, толи­ко отво­ре­на за раз­не иден­ти­фи­ка­ци­је, реди­тељ Југ Ђор­ђе­вић, задо­во­љан оним што је при­ка­за­но, каже:

-То је поен­та. Хва­ла вам што сте је упра­во тако ишчи­та­ли, то је поен­та. Ника­да и док смо ради­ли чита­ју­ће про­бе нисмо при­ча­ли о томе да упи­ре­мо прст у било шта, већ смо хте­ли да успо­ста­ви­мо неке ства­ри она­квим какве ми мисли­мо да се данас детек­ту­тју. И онда је на публи­ци да доне­се сво­је закључ­ке о тим ства­ри­ма које смо ми успо­ста­ви­ли. Чиње­ни­ца је да је једи­но прва при­ча гео­граф­ски одре­ђе­на, пре­о­ста­ле две би ствар­но могле да се лоци­ра­ју било где. Тра­жи­ли смо да успо­ста­ви­мо јед­ну нит, та неправ­да, гене­рал­но као тема која про­ве­ја­ва кроз све три при­че, и углав­ном то тре­ти­ра­мо потла­че­ни, ови који тла­че и да ли се нешто уоп­ште про­ме­ни­ло од 1912. годи­не, када почи­ње наша дра­ма до 2018, када се завр­ша­ва.

На пита­ње да ли је кључ­ни про­блем у све­му томе и ћута­ње, реди­тељ одго­ва­ра:

-Један од про­бле­ма јесте сугур­но, и мене и вас, и сва­ко­га од нас.

ГЛУ­МАЦ БРА­ТИ­СЛАВ ЈАН­КО­ВИЋ: САН СЕ ПОЛА­КО  ОСТВА­РУ­ЈЕ

О ути­сци­ма након пре­ми­је­ре и пред­пре­ми­је­ре одр­жа­не у субо­ту, која је, тако­ђе, била добро посе­ће­на, глу­мац Бра­ти­слав Јан­ко­вић, идеј­ни покре­тач осни­ва­ња Град­ског позо­ри­шта Чачак је рекао:

-Ја сам сад јако сре­ћан, публи­ка је, ако се не варам, јако лепо при­ми­ла пред­ста­ву, апла­уз је био пре­ди­ван, моје емо­ци­ју су поме­ша­не, мој сан се оства­ру­је пола­ко и ја на ово чекам јако дуго. Сад сам под неком посеб­ном врстом узбу­ђе­ња и неке чуд­не емо­ци­је… Била је вели­ка орга­ни­за­ци­ја пре него што смо ушли у про­бе, има­ли смо раз­не састан­ке са град­ском упра­вом, и ја то увек кажем и морам и сада, да сам имао тако сна­жну и вели­ку подр­шку и апсо­лут­но свих људи град­ске упра­ве и нијед­ног тре­нут­ка нисам наи­шао на недо­у­ми­це, него и када је било пита­ње – како ћемо, одго­вор би био – реши­ће­мо. То је јако бит­но, а сам про­цес про­ба је био интен­зи­ван, ради­ло се након лет­ње пау­зе месец  дана, а про­бе су тра­ја­ле и по осам сати, тако да је било јако интен­зив­но. Сле­де­ће је да прво пред­ста­ву погле­да­ју сви гра­ђа­ни који су заин­те­ре­со­ва­ни, да с овом пред­ста­вом схва­те да су доби­ли сво­је Град­ско позо­ри­ште, то нам је циљ сада.

О самој пред­ста­ви Јан­ко­вић напо­ми­ње да су поку­ша­ли да напра­ве пара­ле­лу, прва при­ча се деша­ва у Њујор­ку 1910, дру­га 2010. негде на исто­ку, а тре­ћа је дана­шњи тре­ну­так, а пода­ци гово­ре да се мало тога про­ме­ни­ло.

-Не знам коли­ко смо као чове­чан­ство напре­до­ва­ли и коли­ко смо као људи, запра­во, заи­ста напре­до­ва­ли. Ово је пред­ста­ва о капи­та­ли­зму и капи­та­ли­стич­ком све­ту у коме живи­мо, и о томе како се људи, обич­ни гра­ђа­ни, данас суо­ча­ва­ју с тим про­бле­ми­ма, а сви смо рад­ни­ци.

ОРИ­ГИ­НА­ЛАН ДАР УПРАВ­НИ­КА НАРОД­НОГ ПОЗО­РИ­ШТА ИЗ КРА­ЉЕ­ВА

Мио­драг Дину­ло­вић, дирек­тор Позо­ри­шта у Кра­ље­ву, које ће иду­ће годи­не про­сла­ви­ти 70 годи­на посто­ја­ња, покло­нио је, уз честит­ке Бра­ти­сла­ву Јан­ко­ви­ћу, уз њего­ву емо­тив­ну реак­ци­ју, један ори­ги­на­лан архив­ски доку­мент.

-Исто смо и ми про­шли 1949/56. годи­ну, кад су нас уга­си­ли зајед­но са мно­гим позо­ри­шти­ма, па и Позо­ри­штем у Чач­ку. У нашој архи­ви позо­ри­шних пла­ка­та се нала­зи и пла­кат Народ­ног позо­ри­шта у Чач­ку од 25. јуна 1949. годи­не, када је изве­де­на коме­ди­ја у три чина „Дан одмо­ра“, и ево, после 69 годи­на наста­вља се позо­ри­шна ватра у Чач­ку. Сва­ка­ко бих ово дао чове­ку који би поже­лео да ство­ри про­фе­си­о­нал­но позо­ри­ште у јед­ном гра­ду, јер град без позо­ри­шта – не посто­ји, а после ове пред­ста­ве, могу само да кажем да ће сва­ка­ко про­фе­си­о­нал­но позо­ри­ште у Чач­ку дожи­ве­ти сво­ју рене­сан­су, а ова пред­ста­ва ће се сва­ка­ко наћи на свим сце­на­ма наших про­фе­си­о­нал­них позо­ри­шта, а пре све­га у Кра­ље­ву, које је нај­бли­же про­фе­си­о­нал­ном Позо­ри­шту у Чач­ку.

Зорица Лешовић Станојевић