ВЕДРИНА И РАД ПОБЕЂУЈУ МУК ТИШИНЕ

ЈЕЛЕНА ИВИЋ, РОЂЕНА СА ВЕЛИКИМ ОШТЕЋЕЊЕМ СЛУХА, ЧЛАН ПРОЈЕКТА ЗА ПОМОЋ СТУДЕНТИМА СА ХЕНДИКЕПОМ

У свету Јелене Ивић више од четрдесет година готово да нема звукова. Али, захваљујући подршци и вери своје породице, као и свом раду и снази духа и једне посебне врсте ведрине, која се огледа у свакој њеној речи, Јелена је научила да се носи са својим недостатком и да свој живот осмисли мноштвом других вредности. Као инжењер графичке технологије, што је њена професија, тај свет је богат бојама, а нове технологије допринеле су да и комуникација са људима буде много лакша и потпунија.

Рођена је са великим оштећењем слуха, а да не чује родитељи су открили када јој је било 18 месеци. Уследиле су године рехабилитације у Београду. Отац Сретен је напустио посао у фабрици “Цер”, цела породица се преселила у Београд, скоро све до Јелениног поласка у школу. Од дефектолога је учила прве речи, али је у томе велику помоћ имала од своје породице, пре свега родитеља и сестре. Савладала је и технику “читања са усана”, али сматра да је могла да научи и да “слуша”. Ипак, било је то давно, почетком седамдесетих, када су глува деца одмах сврставана у особе са инвалидитетом, које су по аутоматизму биле најчешће у специјалним школама. Само захваљујући упорности и вери својих родитеља, Јелена је пошла и успешно завршила “редовну” школу. У почетку је било тешко, јер су често у Чачку слушали реченицу “морате схватити да имате глуво дете и да је њен једини пут специјална школа”. Нису се помирили са том причом, већ су трагали за примерима оних који су те препреке савладали пре њих, а сама Јелена им је својом дечијом борбеношћу уливала додатну снагу.

– Имала сам срећу да моји родитељи нису посустали, као многи… А и ја сам била упорна, знала сам где хоћу да будем, нисам желела у специјалну школу, јер је то значило да нема напредовања… Родитељи чак нису желела да учим знаковни језик, баш из тих разлога, али ми је данас помало жао што и то нисам савладала. Пре поласка у школу вежбала сам, припремала се за први разред. У ОШ “Др Драгиша Мишовић” имала сам дивну учитељицу, која је била упућена у мој проблем и знала је како да ми помогне – присећа се Јелена, која је после Гимназије у Чачку, уписала и завршила Вишу графичку технологију у Београду. Већ скоро две деценије ради у предузећу “Ircon”, коју је основао њен отац Сретен Поповић, како сам каже, прво за себе. Али када су кћерке стасале, фирму је пререгистровао на њих две.

Када је 1996. године завршила Вишу школу, било је то веома тешко време у Србији, због чега је отишла у Канаду. У Ошави, недалеко од Торонта, у породичној штампарији својих рођака стицала је прво практично искуство. У овој северноамеричкој земљи остала је четири месеца, а онда се вратила у Чачак, рачунајући да је то привремено, јер је планирала да поново оде у Канаду. Али, то никада више није урадила, јер је у међувремену почела да ради, затим се удала и родила две девојчице, Софију и Ану… По повратку из Канаде одмах је почела да ради графичку припрему за штампу у “Irconu” и то је за њу био изазов, да ради сама…

Њен отац Сретен, као електроинжењер предавао је на Техничком факултету. Међутим, желео је да деци обезбеди сигурност и своју каријеру је усмерио у том правцу. Тако је и одлучио да узме кредит и почне свој бизнис ласерске и дигиталне штампе, а данас као пензионер ради заједно са Јеленом.

– Све што сам до сада остварила постигла сам уз подршку породице и својом снагом и радом. То што не чујем, највише ми смета у комуникацији са људима… Данас је лакше, јер је технологија омогућила  много тога што је раније било незамисливо.. Доста тога могу да урадим путем интернета, посебно мејлом или скајпом… Све то ми је олакшало рад, али опет нешто недостаје… Чини ми се да могу више… – каже Јелена уз осмех.

С обзиром на искуство из Канаде, сматра да је у развијеним земљама особама са инвалидитетом лакше, јер им је много тога омогућено, пре свега брже долазе до посла и обезбеђена им је социјална помоћ. У Србији особе са Јелениним проблемом немају никакву помоћ, иако спадају у категорију особа са инвалидитетом.

Ни то није за њу велики проблем, колико јој смета што нема много могућности да се креативно бави оним што је у школи научила. Наравно, разлог је што људи немају новца и гледају да их све што мање кошта.

– Некад и бесплатно радим припрему, да бисмо добили посао, да не бисмо изгубили клијенте. Повремено радимо и за фирме из других земаља, односно то су предузећа наших људи у Немачкој, Швајцарској…

Јелена је члан Пројекта за високообразоване особе са инвалидитетом “Trans2 work”. Трогодишњи пројекат, суфинансиран од стране “Ерасмус+”, програма Европске уније, носи назив “Од школе до запослења” и представља помоћ студентима са хендикепом од високог образовања до запошљавања у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Земље учеснице су и Грчка, Словенија, Пољска и Немачка. С обзиром да је сама прошла преко многих препрека, а уједно је и власник фирме, од ње се много тога може научити.

– Послодавци треба да схвате да су особе са инвалидитетом квалификоване да раде посао за који се школују, да су често одговорније и да им треба дати прилику да покажу то што знају – закључује Јелена.

В. Тртовић