“ТЕСЛИНА ПОШИЉКА”, БЛИЗУ ИЛИ ДАЛЕКО?
Новинар и уредник низа телевизијских серијала, Вања Булић, аутор је неколико бестселера којима буди радозналост читалаца темама из националне историје и науке, подупирући их реалном фактографијом. Такви су његови романи “Симеонов печат”, “Јованово завештање”, “Досије богородица”, “Виза за небо”, али и рукопис “Теслина пошиљка”, који је био главни мотив његове недавне промоције у Чачку у добро посећеном Клубу Дома култре. Уредница Књижевног програма Милкица Милетић представила је Вању Булића (1947), који је читав радни век провео као новинар у писаним и електронским медијима за које је урадио више од 2,500 једночасовних емисија, а писао је за готово све престижне листове екс Југославије. Вања Булић је и аутор документарних филмова (“Државни радник”,”Црвени барјак Филипа Филиповића”), сценариста три ТВ серије (“Југовићи – РТС, “Јавља ми се из дубине душе”- ТВ Кошава, “Друго стање”- БК ТВ). Косценариста је дугометражног филма “Лепа села, лепо горе, снимљног по његовом роману “Тунел – лепа села лепо горе” из 1996. Објавио је више збирки прича, међу њима су ”Како сам гајио близанце” 1995, “Сто бисера” 2009, “Историја у кревету” 2012, “Мушкарац у извесним годинама”, низ романа и романсираних биографија глумаца Петра Божовића, Мише Јанкетића, Марка Николића и Јелисавете Секе Саблић. Члан је УКС И УНС, отац тројице синова, бивши рокер, пасионирани играч преферанса и активни одбојкаш. За свој рад добио је низ признања.
“Теслина пошиљка” је роман у коме је главни јунак Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу, која је изгорела током бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Али то је само почетна прича, јер много тога је непознато, а ми живимо у уверењу да је она изгорела и да је много тога изгорело и нестало с њом.
-Међутим, кад се упореде чињенице, може се схватити да је то није баш све тако. Прво Немци не би дозволили да изгори оно што је њима потребно, а то је преписка наше државе Србије у дугом периоду са Турском, Аустријом, са Русијом, па веома значајна преписка везана за Први светски рат. Они је сад имају, а ми је намамо. Сигурно није случајност да су двојица Немаца радила управо у тој Библиотеци, а један је чак био и њен домар, живео је у самој згради Народне библиотеке. Др Роберт Шванке је био задужен за сво архивско благо, а десет година пред рат имао је улаз у Српску академију наука у све наше институције. Он је имао попис свега што ми имамо. После тога су он и још један од Немаца Михаљ Подољски, радили су Националној библиотеци у Аустрији. Доктор Богдан Кризман их је препознао обојицу. Наша држава је тражила да се напише зашто и откуд је он тамо, међутим, они су одговорили да само ако он лично пристине на одговор, могу да пошаљу податке о томе шта он ради у аутријској библиотеци. Каква је судбина сандука са књигама спакованих за евакуацију, зашто је количина пепела осталог иза библиотеке несразмерна количнини наводно изгорелих књига, отворено је низ питања – каже Булић.
Значајан део романа се догађа овде, око манастира Благовештење, у Овчарско-кабларској клисури и у Орловим стенама.
-Манастир Благовештење је требало да буде једна од ратних престоница у коју је требало да буде пренесено све из Библиотеке. Главна је прича да ли су се списи Николе Тесле налазили у Народној библиотеци и ако су извучени на време, где се налазе данас? Да ли се налазе у овом, нашем окружењу? Ја сам за потребе књиге формирао монашки ред “Павле” 1, 2, 3… који чува нешто “то” сад, да л’ је то “то”, или нешто друго, не зна се… Монаси ништа не причају, то је заветно и баш испада, као у мојој књизи. Он се осами, пренесе другом шта чува, негде у некој пећини. Али, овај свет је луд данас, Никола Тесла је све радио с намером да помогне човеку, и намена нуклеарна енергије је била да помогне човеку. Сви су се ломили око тога како да наплате бежични пренос енергије, који је Тесла смислио, па кад нису смислили, одустали су од свега. Морган је одустао од свега што је уложио у Теслина истраживања кад је схватио да не може да наплати. Ту спадају и “зраци смрти”, за које Руси тврде да су их узели Американци, и обрнуто. То су ти зраци за које се мисли да их је Тесла евентуално послао у Београд свом сестрићу Косановићу, који је после рата био наш дипломата у Уједињеним нацијама. Никола Тесла је културно-уметничком друштву у Београду, које је добило име по њему, пошто није могао да дође на годишњицу, послао једну заставу са великим шупљим копљем. Да ли је то “тајно оружје” било у њему? Сад, то је лепо за машту, то је та прича, али, да било ко има то што је Никола Тесла урадио био би владар света… – говорио нам је расположени Вања Булић.
Вања Булић је неуморан. После низа историјских тема и интрига најављује и следећи наслов, “Душанова клетва”, који се односи на чувени и ригорозни Душанов законик, али и оне који, иначе, не спроводе законе…
Зорица Лешовић Станојевић
