КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА УРУЧИЛО ПОМОЋ ЗОРАНУ ПЕРОВИЋУ У ОСТРИ
Коло српских сестара „Надежда Петровић“ је у среду, 24. априла, у сусрет Васкрсу, посетило породицу Перовић у Остри у којој са старим родитељима и браћом живи Зоран Перовић, војник, који је са 18 година био учесник паклене битке на Кошарама. Реч је о вишечланој породици са шесторо деце, три сина и три кћерке, које су се удале, која нема никакве приходе и годинама живи од надничења, у тешкој материјалној ситуацији. Ипак, нешто се, макар и после двадесет година, мења. Урађен је и проширен прилазни пут, припремају се и темељи за изградњу нове куће од 50 квадрата, коју ће Перовићима даровати Град Чачак.
Председница ове хуманитарне организације Бојана Јакшић наводи да је Коло српских сестара и до сада у неколико наврата помагало ову породицу, али је сада први пут помоћ Перовићима стигла на кућни праг.
-Прикупили смо велику количину гардеробе, обуће, средстава за хигијену, хране, посуђа, постељине и свега што је потребно породици да им помогнемо у њиховој, заиста тешкој материјалној ситуацији, а посебно нашем војнику Зорану, који је дао свој допринос отаџбини. Ово је прилика да се сетим времена када су жене Чачка, чланице Кола српских сестара, пре двадесет година носиле помоћ војницима на Косово и Метохију. Посебно захваљујем свим нашим сестрама које су помогле да све потребно сакупимо и данас посетимо ову породицу. И када се буду уселили у нову кућу, захваљујући доборчинству нашег Града, чија ће градња ускоро започети, ми ћемо поново доћи да им помогнемо према нашим могућностима. Ја сам стварно узбуђена, за мене је ово тежак дан, јер се сећам свих тих времена кад су наши војници, деца од 19, 20 година, дали своје животе за своју земљу – рекла је Бојана Јакшић
-Задовољан сам што сте нас данас посетили, захвалан сам Колу српских сестара, надам се да ће и то скоро да буде, хвала Богу, да ће и та нова кућа да се направи. Ја сам задовољан увек, волим народ кад дође. Био сам тамо, дужност је била да браним Србију. Нисам осетио шта ме то урадило, добио сам ударац у главу, мрак на очи, пао сам и видео сам да је готово. Лежао сам 48 сати у коми, кад сам се пробудио нисам могао да верујем да сам жив. Унели су ме у шаторско крило, ту сам преноћио, лежао сам око седам сати и одмах сам отишао на положај. У чети нас је било 56, неки су отишли на други свет, неки су отишли без ногу и без руку, ја сам био „пуко“ са живцима, терала ме мука, хтео сам да се убијем, наишао је другар и шчепао ми пушку, видео сам да немам куд – прича Зоран.
Са непријатељем се срео очи у очи, неке су ухватили живе. Имали су много бољу технику од наше војске. Погинуо му је другар од снајпера, једног су рањеног носили. Кући се вратио 21. септембра 1999. Био је понедељак. Зоран има 17 гелера у свом телу. И данас осећа последице тог рата. Годину дана по доласку са ратишта је требало да се колико толико смири. Од страха је носио нож на нози уз себе, увек је стрепео кад иде путем, загледао да нешто не наиђе. Изгубио је много крви, трпи доста, каже, осећа болове у ногама, лежао је у води, напољу је био снег, данас бежи од лошег друштва, не пије алкохол, јер је агресиван… „Ћутим и трпим“, каже. И ако би морао, поново би се одазвао и пошао у војску.
-Немам ја више онај живот, који сам имао са 18 година. Мене тера нервоза, не спавам како треба, радим, мораш све да прогуташ у животу. Радим у дрвима, копам канале, утовар ђубрета, чистим, крчим врзине, све тешке послове које неће омладина, ја морам. Родитељи немају примања, ја одржавам кућу, сточни фонд. Један ми брат ради са мном кад треба, а други чува овце. Живимо од надница, немамо никакву социјалну помоћ. Радио сам да би куповао намирнице, млади треба више да поштују родитеље, бабе и деде… Два пута сам на леђима донео џак брашна из Чачка и Мрчајеваца. Ишао сам по снегу на Божић, и на Светог Јована, по седам километара да одем и да се вратим да набавим намирнице. Хвала Богу добили смо пут, плакао сам ономад кад сам видео да су ми средили пут да има ко да ми дође. Зими су велики снегови, све ручно чистим… Борим се, Бог ми је дао неку срећу да ето добијем сада кућу. Од малих ногу сам православац, поштујем, постим, свима желим све најбоље и у породици мир, и у овој Србији да се народ сложи. Ми смо овде обични гости, треба да се волимо, дружимо, да се помажемо, не може човек да иде против Бога – прича Зоран Перовић, преживели јунак са Кошара, битке која је трајала од 9. априла до 10. јуна 1999. године, током трајања НАТО бомбардовања, узела 108 младих живота, који су се супротставили синхронизованим јединицама војске Албаније, Косова и метохије и НАТО агресора… Две деценије после, неко је почео да брине и о њему…
Зорица Лешовић Станојевић
