ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (87)
ЗАДУЖБИНА ЂЕНЕРАЛА КАТАНИЋА
Када се пролази кроз Бресницу, лепо и живописно село на тромеђи Чачка, Крагујевца и Краљева, на малом простору издваја се неколико старих грађевина. Поред Задружног дома (касније Дом културе) и зграде старе школе, доминира један од најлепших сеоских храмова – Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка. Задужбина је ђенерала Марка Ђ. Катанића (1830-1907), родом из оближњег Бечња. Слава храма је 8. маја (на исти датум рођен је славни генерал српске војске). Изграђена је 1906. године и уз стару школу из 1900, коју је такође изградио војсковођа, представља светао пример задужбинарства које везује духовност и просветитељство.
Ђенерал Катанић био је ожењен Софијом, чије се порекло везује за династију Обреновића. Претпоставља се да је у мираз добио богатство и да је делом од тога изградио ове две своје велике и значајне задужбине. Парох Бреснички Радица Чанић каже да су Марко и Софија једном приликом дошли у Бресницу, када су посетили школу у близини старе цркве полубрвнаре, која и данас постоји. У ту школу долазила су деца из свих околних места, али и даљих села, чак у пречнику 50 километара. Али, због велике влаге и лоших услова у школи, многа деца су била болесна. На предлог и молбу Софије, ђенерал је прво направио нову школу, која и данас задивљује својом једноставном лепотом. После школе, одлучио је да направи и нову цркву. А колико је била лепа, говори и податак да је била узор за градњу двадесет година млађе цркве у Книћу и цркве на Опленцу, у Тополи.
– Ђенерал је дао усмено завештање да Бечањ и Бресница морају бар сто година да буду једна парохија. То се и дан-данас поштује, а надамо се да ће тако бити и у будућности. Цркву је направио по завештању свога деде, некадашњег сеоског кмета… – приповеда нам свештеник Чанић.
Ђенерал Катанић био је изузетан човек. По завршетку Артиљеријске школе добио је чин пешадијског потпоручника. Као официр отишао је у Париз где је изучавао војну администрацију. Као велики патриота помагао је чачанску и милановачку цркву, соколска друштва… Познато је да је био изузетан војсковођа, учесник у два српско-турска рата. Много је Катанића страдало под његовом командом, не зато што није био добар војсковођа, већ што није штедео своје…
Нажалост, како то у Србији често бива, после пада Обреновића у немилости су се нашли готово сви који су имали неке везе са овом династијом. Марко се у Србију из Париза вратио у време највећих политичких сукова између Обреновића и Карађорђевића, али у томе није желео да учествује. Пензионисан је 1888. са чином почасног генерала.
– Био је лажно оптужен за неку крађу, због чега је једно време провео у затвору, али никада му није било суђено… Иако већ болестан, долазио је за време градње цркве, али за живота, нажалост, никада није посетио своју задужбину, која је заблистала годину дана пре његове смрти. Он, супруга и двоје деце, Ђоко и Иван, који су помрли као деца, сахрањени су у крипти у бресничкој цркви. По томе је наш храм јединствен, јер је једина сеоска црква која има крипту – наводи неке занимљивости парох Бреснички.
Иза ђенерала Марка није остало директних потомака, али су Катанићи и данас бројна фамилија. У Бечњу, каже свештеник, има око 40 домова Катанића, а имах их “расутих” и по целом свету…
В. Тртовић
(Драгана Миљковић, “Ђенерал Марко Ђ. Катанић”, Крагујевац, 2006; “Бресник”, Бресница, 2016.)
КАТАНИЋ – ИНСПИРАЦИЈА НУШИЋУ
Из породице Катанић познат је и мајор Михаило, ђенералов синовац, који је славу стекао у борбама са Бугарима. Био је учесник у рату 1877/78, добитник је многих српских одликивања и руског ордена Светог Станислава трећег реда. После пораза на Нешковом вису, где је задобио седам рана од куршума и бајонета, пао је у руке непријатељу. Али су и они ценили хероја, тако да постоји прича да га је у заробљеништву бугарски кнез унапредио у пешадијског мајора. Након две године Михаило је умро у 47. години, а његова сахрана, на којој није био нико из краљевске породице, била је инспирација Браниславу Нушићу за сатиричну песму “Два раба”, због које је био осуђен на затворску казну од две године.
Цео текст прочитајте у васкршњем броју “Чачанског гласа”
