ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (67)
АТЕНИЧКА РЕКА – ВРЕЛО И СВЕТИ ИЗВОРИ
У свом “Летопису“, посвећеном родној Атеници и Кулиновцима, публициста Димитрије Јањић (Чачак, 1992), који је при крају Другог светског рата био у војној мисији у Лондону, пише како је „тамо далеко“ сневао Атеницу свог детињства и сећао се сваког детаља из тог краја, а посебно реке и извора:
„Планина Јелица… Река која отуда хита да би пресекла Атеничко и Кулиновачко поље и улила се у Западну Мораву. Кристално бистра. Вода јој се цибри. Пијемо ту питку воду и четири километра испод извора, испод Врела. Преко белих камечића скачу рибе. Из воденица се чују чекетала, уз потмуо звук камена мељача. На те звукове навикли смо. Ракова доста, које вадимо из чкаља, али и риба, које хватамо рукама: „кркуше“, „вретенци“. Шуморе на обалама реке јове, врбе, тополе. Ту, у околини, и понека јасика, а по брежуљцима – воћњаци и виногради…
Иако североисточну границу Кулиноваца и Атенице чини Западна Морава, велика река, Атењани су – као ретко ко – посебно волели своју, Атеничку реку. Највише воде она је добијала из великог врела у подножју планине Јелице. Његов положај је нешто издигнутији, тако да се у њега не сливају потоци који долазе од правца Граба и Градине, који се – када се отапају снегови или када су велике кише – претварају у бујице. Те бујице никада нису доносиле талог до врела Атеничке реке, до кога нису допирале. Потоци ће се испод врела Атењанима омиљене реке у њу уливати.
Слив вода од снега и киша у Кулиновцима ишао је Ђипачким потоком, али и потоком који је текао кроз Благојевића ливаде. Када је поводањ, њихове воде није могло да прими корито Атеничке реке, па су тако настајале поплаве.
Иначе, Атеница је имала и два, посебно за Чачане омиљена, излетишта: врело Атеничке реке и Здрављак. Ту су на једнодневне излете долазили ученици чачанских основних школа, али и гимназијалци…
Та наша река, Атеничка… Дубила корито. Када надођу њене воде, носила је све пред собом… Носила је напере, ломила врбе и јове… Доносила одозго са падина Јелице планине, камен, шодер и песак, који су коришћени као грађевински материјал… Дешавало се да се излије толико воде из Атеничке реке и потока из Кулиноваца да буде поплављено читаво поље, од зграде Болнице до Мораве – чак до Трнавске реке…“
Говори Јањић и о два извора – светиње за Атењане и Чачане, као и о виноградима и вину, некада чувеном:
„Неки извори се убрајају у светиње. Једна је била изнад Здрављака, у стени планине Јелице. Друга – уврх села, према Грабу, звала се Ковчег. У света места, испод Ковчега, на путу према Горачићима, убрајан је један камен са отиском људске стопе у њему. Друга таква стопа налази се на Дријењу, изнад Криваје, у срцу планине Јелице. Народ их назива Савине стопе…
Атеница је из предтурског периода била позната по виноградима. Посебно на потесу Сушице. Чувени су били Бугарчића виногради у Кулиновцима, а нарочито они на потесу Которац. На гласу је било јеличко вино.“
Нажалост, много тога описаног живи још само у сећањима старијих становника Атенице. Данас Атеничка река је често затрпана смећем и шибљем, а само у неким деловима подсећа на негдашње бистрине.
Приредила: В. Тртовић
