ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА У ЧАЧКУ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Фото: Милојко Калосеровић
-Будимо милостиви, наша нас је вера учила да увек будемо људи, никад нељуди, и у доба нељуди, будемо људи… – светачке су речи патријарха Павла, које нам је оставио у аманет. – Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити, ни народ у којем ћемо се родити, ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно, да ли ћемо бити људи, или нељуди.
Нико се за славу земаљску није грабио мање, нико се украсио више лишавајући се сваког украса, нико није био природнији у неприроднијим приликама, нико свој ауторитет није успоставио једноставније, без вишка речи и вишка покрета. Нико своју реч овејао од сувишног, а себе и своју душу отребио од свакога труна. Тако је он постао најубедљивија личност нашега времена.
Дванаесетоминутним филмом снимљеним током боравка блаженопочившег патријарха српског Павла у Пребиловцима приликом откопавања српских страдалника и беседом коју је том приликом изговорио, отворена је у суботу, 3. новембра, друга духовна манифестација „Дани патријарха Павла“, коју организују Туристичка организација Чачак и Град Чачак. У препуној великој сали Дома културе, у којој, као ретко када, није било места ни за стајање, патријарх Павле, још за живота сматран живим свецем, и академик Матија Бећковић, поново су масовно сабрали Чачане. Бројни су били гости манифестације, црквени великодостоници из разних епархија СПЦ, предстаници града домаћина, свештенство, монаштво, грађани… Након пригодног поздрава и речи о иницијативи коју је покренуо одборник Драго Милошевић да се организује ликовна колонија посвећена патријарху Павлу у Овчар Бањи, у којој је сваке године боравио током лета у манастиру Благовештење, градоначелник Чачка Милун Тодоровић и представник цркве уручили су Матији Бећковићу Захвалницу и реплику Вујанског крста, који је Гојко Стојчевић као искушеник сачионио у овом манастиру, у коме се данас чува као реликвија, а био је инспирација за дугогодишњу Ликовну колонију „Крст патријарха Павла“ у Прислоници.
Програм је започео појањем духовне композиције Јосифа Маринковића „Оче наш“ у извођењу хора Првог београдског певачког друштва под управом Светлане Вилић, рођене у Петрограду. Реч је о најстаријем хору у Србији, основаном на Светог Василија Великог 1853. године у Београду, престоници вазалне Кнежевине Србије. Као хор Краљевског двора, учествовао је на церемонијама крунисања свих српских владара и интронизацијама патријараха СПЦ, а хором су руководили најзначајнији диригенти и хоровође Србије. Хор је певао пред највећим владарима Европе, школовао талентоване музичаре, помагао сиромашне ђаке, ратнике ослободилачких ратова, редовно учествује на богослужењима Саборне цркве у Београду, навели су, поред осталог, водитељи Маријана Лазић и Слободан Николић.
РЕЧИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА: УМ БЕЗ ДОБРОТЕ ПРЕЛАЗИ У ЗЛО, ДОБРОТА БЕЗ УМА У ГЛУПОСТ…
-Свако од нас је јединствена, непоновљива личност и као такав позван и призван да у заједници са Богом и ближњима развија своју јединственост у бесконачност… Нека и последња наша мисао на крају нашег дана и на крају сваког рада буде мисао о Богу и нека последња наша реч браћо и сестре на крају сваког разговора и целог живота буде Господе слава ти и хвала за све! Смисао живота не можемо налазити у тражењу уживања у срећи, срећа није јеванђелски појам, Спаситељ је нигде не помиње, али нам он обећава нешто сасвим друго, обећава блаженство. А блаженство се налази у задобијању чистоте душе, у чињењу добра свим људима, у готовости на страдање, па чак и на смрт за Христа и ближње своје. Никад не заборавимо да нисмо само тела, него и душе, да је тело смртно, а душа бесмртна. Да неко почне да се пере од нечистоће у којој је, најпре треба да увиди и осети њен смрад, нечистоћу и ругобу. Покајање је управо то, тај први заокрет са пута греха и прање душе од њега. Човек је рођен да умре на земљи, али када већ умире, боље је да умре за правду и на правди Бога, него чинећи неправду другима, и зле трагове остављајући за собом. Ум нам даје светлост, он је наше унутрашње око, али он је хладан, доброта је топла, али слепа. Успостављање равнотеже у развоју ума и доброте је суштина, иначе, ум без доброте прелази у зло, а доброта без ума у глупост. По учењу Светог јеванђеља, гордост је онај грех који је ангела претворио у ђавола. Гордости смо сви склони, то је жеља да себе представимо бољим него што заиста јесмо, али сваки који се подиже понизиће се, а сваки који се понизи, подићи ће се. Бог се противи гордима, а смиренима дарује благослов. Желимо да човек као слободно биће сагледа обе стране, и духовну и телесну.
Неслободан је онај који не може да не греши. Без милостиње и осетљивости за друге, такође се нећемо спасити… – цитати су бираних речи патријарха Павла, којима су водитељи Маријана Лазић и Слободан Николић оплеменили програм ове духовне манифестације. водитељи
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: МИ ВЕРУЈЕМО У ОНО ШТО ЈЕ ОН ВЕРОВАО…
Наводећи да му је учињена огромна част што је позиван да учествује на манифестацији посвећеној патријарху Павлу, у својој беседи, академик Матија Бећковић је, поред осталог рекао да „Нема оваквог скупа на целом свету.“
-Животни подвиг патријарха Павла је најбољи одговор на питање како да нам буду јаснија нека питања наше вере. Док је боловао цео народ се прибојавао сутрашњега дана, а једино се он није плашио. .. Подвизавао се живећи као да ће му сваки дан бити судњи, а свака реч последња. Као да је испуњавао сопствене речи: „Кад се човек роди цео свет се радује, а само он плаче, али треба да живи тако да кад умере, цео свет плаче, а само он да се радује“. Тако је то било и тог дана кад смо сахрањивали патријарха Павла када је цео свет видео призор српскога народа најлепши од кад тај народ постоји. Бог зна да ли то случајно што се косовска драма поклапала и са драмом патријарха Павла, једног и јединог времена у коме људи не само што не верују, него не верују да неко верује, али и ко верује и ко не верује, веровао је да верује патријарх Павле, а кад он верује, онда и ми верујемо у оно што је он веровао. Јер не веровати у Бога, то значи не веровати у Светога Саву, у Светога Јована, Матеју и Марка, не веровати у Петра и Павла, у Светог Василија Острошког… у Раваницу и у Свету Гору, не веровати у себе самога. .. Нико у бучније време није говорио тише, а да се чуо више, ни говорио мање, а да је казао нешто важније, нити је ико у безочније време дуже гледао истини у очи. Код патријарха Павла није било луксуза ни у чему, а најмање у речима, оскудношћу и једноставношћу као да нас је прекоревао, и посрамљује, а његов пример као да постаје за нас нека врста очигледне наставе. Нико се у неодговорније време није понашао одговорније, прибраније, па ипак је рекао: Хвала Богу што нисам безгрешан!
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ
Можда је било у нашој историји и других патријарха равних патријарху Павлу, али ти векови нису били тако видни, тако да о њима не знамо и није их могао видети читав свет, говорио је Бећковић, као што сада имамо прилику да слушамо и гледамо патријарха Павла како говори у Пребиловцима своме народу и после његовог преминућа…
-Када је 1987. године за књигу „Задужбине Косова“ у издању Епархије Рашко-призренске израђена мапа на којој су уписане светиње Косова и Метохије, веровали смо, не само да ће сви лако видети оно што нису морали знати, него да ће та мапа постати штит, којим ће се одбранити, не само Косово, него и ми сами. Није се знало је ли то мапа неба или земље, јер само небо је озвездано онако, како је Косово онебесано српским црквама и манастирима. У том звезданом колу Грачаница је звезда Даница, Богородица Љевишка њена сестра, а Пећка патријаршија је била звезда водиља кроз све наше векове. И данас, боље него икад знамо, да Косово није Вучитрн и Гњилане, него Богородица Љевишка и Дечани. За Косово и његову трагедију у нашем веку није било поузданијег, ни позванијег, ни важнијег сведока од патријарха српског Павла. Неке реченице је он понављао више пута, а најчешће ону: „Ја сам 34 године био на Косову, и не треба много труда да се види како Албанци траже етнички чисто Косово, али тако нешто није могуће.“
И овде где је патријарх Павле стао, ја бих с вашим и његовим допуштењем и у његову славу продужио: – И да Срби напусте Косово, остали би монаси, и да оду монаси, остале би цркве, и да разоре цркве остала би црквишта, и да затру црквишта остале би кости косовских јунака којима је засејана косовска земља, и да изметну кости, остале би сенке наших предака и свих оних који су на Косову икада живели и у косовским светињама се молили. У највеће светиње Косова, Грачаницу, Дечане, Пећку патријаршију, патријарх Павле је убрајао и Косово поље, за које каже, да је на њему одбрањен наш најважнији национални и духовни принцип. То није само крај и земља, каже он, на којој су наше најважније светиње, него и наука, коју су у тим светињама учили и предавали. Наши преци су изашли да бране своју земљу, а не туђу да отимају, да бране своју слободу, а не да тлаче туђу, да бране своју веру, а не да је намећу другима. Знамо многе дефиниције шта је косовски завет и царство небеско, па и тумачења оних који су их разумели као позиве на рат, или им се ругали, и подсмевали. Патријарх Павле је рекао реч каква се више никад није чула и коју нико није изговорио ни на једном језику на свету: „Кад би оснивање наше независне државе и њено одржање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане, не само велика, него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то је за мене косовски завет и опредељење за царство небеско“, речи су духовног вође Срба, оног који је међу нама највише мерио речи и одговарао за оно што говори.
О ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ…
-Увек позивајући на мир и слогу и напомињући да се мир само у једној литургији помиње 30 пута, патријарх подсећа да се не треба чудити ниједном чуду, а камоли чудима чији смо ми сведоци свакога дана. То је почело одавно кад су на Земљи била само четири човека: Адам и Ева са синовима Каином и Авељом. Било им је тесно самима на целој планети. И то је једно од патријархових најдрагоценијих запажања о људској природи. На Косову је избројано 1.300 српских богомоља, и тај број не може да нас не подсети, да је сад толико киднапованих и несталих Срба. Они који српској цркви нису веровали оно што је говорила годинама, сада су стигли на Косово да се о свему осведоче својим очима. Ако међународна правда никог не нађе кривог за злочине над Србима, то неће бити само важно нама, него више нико неће да избегне помисао да злочин над Србима није злочин. Али, „ништа није изгубљено, док није изгубљено“, то су речи нашега патријарха често понављане и оне се односе и на данашње дане – истакао је академик Бећковић.
На крају своје беседе Бећковић је прочитао своје песме сачињене од речи, које је чуо од самог патријарха Павла, из своје нове књиге „100 мојих портрета“.
