ГЛУМАЦ БРАНИСЛАВ ЛЕЧИЋ ПОНОВО У УЛОЗИ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА НА 55. ДИСОВОМ ПРОЛЕЋУ
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Пре 30 година Бранислав Лечић глумио је у телевизијској серији посвећеној великом витезу српског романтизма Алекси Шантићу. Активан је на више позоришних сцена, био је својевремено и министар културе, а у оквиру 55. Дисовог пролећа, учество је у поетско-музичком програму “И опет ми душа све о теби сања”, посвећеном 150. годишњици рођења песника, заједно са сјајним чачанским гимназијалцима.
Како сте доживели поновни сусрет са песником Алексом Шантићем и његовим делом?
-Мој сусрет са Шантићем као ликом и човеком је био заиста велико одушевљење за моју душу. А то што сам имао прилику да га играм, да проходам његов унутрашњи ток свести и емотивности, то је велико богатство. Осећам се заиста блиским са овим песником, и на неки начин, он и даље живи у мени, тако да свако подсећање на њега, на реченице, стихове или песме које су испеване на његове стихове, мене дирају. И волим да их чујем, и некад их и наручујем у кафанама.
Шантић је имао ту несрећу да је најавио све ово што се дешавало и њему кроз живот, а онда се продужило у неким другим циклусима, па је доживео да му име по коме је названа Гимназија буде брисано, па је враћано, па је његов кип бацан у Неретву, па враћан… Мислим, чудна је то судбина, али он је био на тој тромеђи где су живели и Хрвати, и муслимани, и Срби, сад је то у нешто измењеном корпусу, Срба је све мање и мање. Он је био тај који је све то повезивао, сви су га волели и славили, и на крају, ипак, признавали да је његова величина била улазница за нормалан живот.
Какав утисак су на Вас оставили ови млади људи, када је реч о моћи поезије? По свему судећи их је емотивно дирнула исто онако, као што је и Вас у Вашој младости?
-Поезија је заиста дубоко интимна ствар. И дивно је што песник има парво да је осети, а онда направи математику, шифру речи, које откључавају душу. И свако ко чита поезију, ако себе пронађе у некој песми, у неком песнику, драгоцено је, зато што има прилику да у речима то што осећа и види. Мислим да су ови млади људи били добри у томе што нису били патетични, што нису имали шаблон како се поезија говори, него су покушали да је доживе лично. Зато је вечерас у свим наступима код мене доминирао утисак добрих педагога који су их водили, и наравно, отворене душе оних, који су поезију осетили… Схватио сам по звуку, по ономе шта су они слали кроз енергију, да то што говоре и осећају.
И Шантић је пре више од једног века писао ангажовану поезију, патриотску, социјалну, елегичну. Није био изолован од судбине свог народа, због свог писања је био и оптуживан. Да ли је поезија данас изгубила ту моћ?
-Није, није поезија је само мање читана, јер је медиј слике и медиј друштвених мрежа и комуникације, интернет, постао доминантан. А моју децу сам научио, и био бих срећан да сваки родитељ то учини, да их научи да је књига то чудо од папира које кад држиш у руци, знаш да јој је порекло од природе, од папира, од дрвета. Књига је то чудо записаних речи и мисли које је неки човек пројектовао, волећи то што пише и то је комуникација много јача од било каквих друштвених мрежа. Оне су више за размену информација и сензација, али ако хоћете да потонете у дубину, ухватите се књиге, а посебно поезије.
Колико је дозвољено уметнику да буде ангажован?
-Уметник је сваки својим радом ангажован. Е, сад је питање колико он као човек жели да се ангажује у животу за оне ствари за које се бори на сцени.
Како видите однос уметности и политике, Ви сте неко код кога се те две каријере преплићу, имате децидиране ставовове? Да ли је обавеза уметника да својим анагажовањем и покреће?
-Нисам неко ко је проповедник, неко ко соли памет, ја само могу да говорим у своје име, а то је баш оно што је и Шантић кроз своју поезију препознавао. Неправде доба у коме живи, и према власти и према другима, и у националном и у сваком људском смислу. Ја за разлику од њега, који је то стављао у песме, ја хоћу да делам.
Поручите младим људима који желе да се баве уметношћу каква је перспектива, вреди ли труда?
-Ова наша земљица је прелепа. Где год се човек окрене види лепоту. Не треба лепота да буде само природа, него и људско дело. Мислим да сваки човек који жели да његова кућа буде “ок”, да употребимо ту реч врло честу у комуникацији, треба да се бори за то. Зашто напустити своју земљу? Ово је наша кућа. Треба само да истерамо лошу мисао, да је очистимо од гамади, пацова, и да живимо нормално, да се волимо међусобно, поштујемо, ценимо, и да функционишемо тако да наша деца у земљи остају, наравно, да могу да иду у цео свет, али да се овде врате. А то ће постићи борбом, и политичком и остварењем сопствене амбиције ту на лицу места, тражењем апсолутне могућности да се организује систем који ту конкуренцију омогућава.
Савет младима талентованим за уметности?
-За свакога ко има осећај за уметност, а жели то да покаже, да то није само лична ствар, већ да има, да може неким средствима, да л је то глас, реч, израз кад пише, четкица када боји платно, вајарство, или колективна уметност у хору, или у неком другом облику изражавања, свако ко то осети, треба да провери да ли му је довољно да то ради сам, или да се размахне и да то подели са другима. Кад то сазна онда треба да иде у уметност и треба да се школује. А школовање глумца значи, прво истраживање себе, где сам то ја, ко сам то ја у датим околностима. Кад човек додирне неку претпоставку о себи, онда се отвара могућност да разуме и другог, јер док не заволимо себе, не можемо да разумемо друге, а онда можемо и да их волимо чак. Касније се глумац пакује у форму, жанр, стил. Некад уметник много скупља истражујући себе, да би просто осетио снагу, извориште из којег зрачи, и кад савлада те алате и средства, онда он осећа снагу да то и да.
Колико је значајно формално образовање за глумца?
-Ко хоће професионано да се бави глумом и да од тога живи и да траје, мора да се школује. Онај коме се задеси, деси, нека сретна околност, питање предиспонираности, талента, може да закачи нешто од тога, али, ја сам пре за мајсторе који владају стварима, а не за оне које употребљавају да би постали мајстори. Најтежи корак је осмелити се, али кад се скупи храброст и кад се то проба, отвара се простор… И куцнути на врата више пута, отвориће ти се…
Имамо хиперпродукцију професионалаца, немају посла? Показало се да формално образовање није гаранција успеха?
-Знам то, то је нажалост део система у коме ни за друге професије нема посла ни друге врсте. Али мислим да свако, ко је озбиљно опредељен за стваралаштво, мора да нађе форму. Мора да ради и на улици, алтернативе је једно од решења.
Коме се још од песника радо враћате?
-Имамо плејаду песника, широк је круг. Волим да читам Дучића, Диса, Миљковића, Ракића, Десанку Максимовић страшно волим, кад говоримо о домаћим песницима, то је просто плејада. И Радичевића, па чак и Змаја, са дететом га учим напамет и уживам у томе.
