КАКО САЧУВАТИ ПРИВАТНОСТ

Позоришна критика
КАКО САЧУВАТИ ПРИВАТНОСТ

О несвакидашњој представи „ТАКО ЈЕ (АКО ВАМ СЕ ТАКО ЧИНИ)“, Југословенског драмског позоришта, по тексту Луиђија Пирандела, режија, сценографија и изброр музике Јагош Марковић. Играју: Предраг Ејдус, Јелисавета Саблић, Марко Јанкетић, Бранислав Лечић, Рада Ђуричин, Ненад Јездић, Ирфан Менсур, Јасмина Аврамовић, Лазар Ђукић, Весна Станковић и Слободан Тешић. Дом културе, четвртак 22. март

Велико интересовање за представу и распродата велика сала Дома културе са 683 места, није неуобичајена ствар и не говори много. Оно што је посебно, а везано је посебанo je квалитет представе. Ретке су представе, бар оне које видимо у Чачку, које имају све квалитете модерног савременог театра у XXI веку, који вешто барата и доводи у склад одличан текст из 1917. године класика и нобеловца Луиђија Пирандела, са модерним, савременим, изражајним позоришним средствима, како, на пољу режије, глуме, тако и са коришћењем одличних сценографских решења, одличним избором костима, али и паметном употребом сценског светла, музике и других сценских ефекета.

Редитељ Јагош Марковић је успео да створи монументалну театарску целину, која поред сценске лепоте и грандиозности, поставља озбиљна друштвена питања, пре свега о томе како у данашњем јавном животу сачувати светост приватности, како трагати за истином и не дозволити у времену одсуства емпатије и релативности истине, простоти и малограђанској радозналости да све обезвреди и обешчасти. Ко има права да доноси одлуку о томе шта је истина о нечијем животу, који се ни на који начин уосталом не преплиће са нашим? Руку на срце, ти други животи нас се истински и не тичу.
Није да Јагош није умео у својим претходним режијама (неке од њих смо пре неку годину и могли видети у Чачку) да оствари ефектност свог позоришног израза, већ му je Пиранделов текст, којим је прошле године згодно oбележено и 150 година од рођења великог писца, пружио више могућности да изрази своје грандиозне позоришне идеје, за које су ипак била преслаба плећа, дела српских класика попут Нушића и Стерије. По свему судећи, Пирандело далеко више одговара и лежи Јагошевим поставкама и идејама о савременом свету који нас окружује и са којим се свакодневно сусрећемо. Стилизована глума, коју редитељ користи у оваквом ишчитавању једног класика, има далеко више ефекта, него у делима Нушића и Стерије, где све делује некако пренаглашено, а код Пирандела у правој сразмери и правилним односима стоји гротескно и комично, према истинском и трагичном. Два супротављена света, онај малограђански, у дому саветника Агација (Бранислав Лечић, поново у старом глумачком сјају), у комe се не ради ништа друго, до да се брину туђе бриге и оговара, у овом случају породичне прилике господина и госпође Понцо (Марко Јанкетић, Невена Ристић), који након личне и колективне трагедије долазе у мало провинцијско место, у коме траже мир за своје душевне боли и тугу коју носе у срцу. Главни експоненти овог света трагедије и истинског бола су госпођа Фрола и њен зет господин Понца. Као спона између ова два отуђена света, али и савест друштва је Ламберто Лаудизи, брат Амалије (Јасмина Ранковић), супруге саветника Агација, која са својим сином и брачним паром Сирели (Весна Станковић и феноменални Ненад Јездић) и госпођом Чини (потпуно другачијом Радом Ђуричин), распреда надуго и нашироко зашто је супрузи господина Понца забрањено да виђа своју мајку – госпођу Фроле. Различите верзије породичне трагедије која у суштини и не занима ове малограђане, сем због тога, што се догађа неком другом, а не њима самима. Они себи дају за право да коментаришу шта је у свему тачно, а шта не, ко лаже, а ко говори истину. Потпуно су обузети судбином њима потпуно страних људи о којима не знају ништа. То трагање о истини се захуктава и не презају ови истинољупци, да због истине нанесу бол и понижење унесрећеним људима којима треба само мир.

Ламберто узалудно на свој оригиналан и ироничан начин, исмевајући ову лажну и накарадну потеру за истином – да је истина само оно што желимо да видимо, да је она дубоко похрањена у срцу и да се опире сваком уопштавању и стреотипима и да то завиривање у туђу интиму, само наноси бол људима, који од свега желе да се удаље и склоне и у миру тихују у својој муци. Госпођа Фроле, мајка, трагеткиња наших дана, која крије истину о стварној судбини своје ћерке, за коју се не зна да ли је страдала или полудела, или је полудела мајка која у другој жени господина Понца види своју кћер. Сву трагедију и несрећу једне мајке маестрално носи Сека Сабљић, која је недавно у Чачку, након једне комедије коју је одиграла, јавно, на сцени исказала жал за немогућношћу да игра у истинским драмама и да ретко има прилику да игра такве представе, које остварују у потпуности њене глумачке амбиције. Редитељ, готово фотографским поступком, ствара живе слике гротескног скупа на једној страни и усамљених трагичних појединаца, на другој. Финале долази са појавом градоначелника, који као врховни арбитар, треба да донесе одлуку шта је истина у овом тужном случају. Одличан Ирфан Менсур, као градоначелник, у финалној сцени, када госпођа Понцо моли присутне да не дирају ране и не траже немогуће, да је истина само оно што они у свему желе да виде. Крај остаје резервисан за господина Ламберта, који се и физички вине изнад свих, а не само у моралном смислу, не желећи да буде део гротескно-тужног скупа.
Довољно јасна и убедљива прича о нама данас, испричана јасним и читким позоришним језиком великог мага савременог театра, Јагоша Марковића. Асоцијације на ово време и наше прилике су биле очигледне, а ипак не претенциозне и пренаглашене. Аплауз одушевљене и у исто време потресене публике, дуго је трајао, а глумци нису крили задовољство након одигране представе. Браво!
Драмски програм Дома културе је овом представом високо подигао критеријуме и доказао да публика прихвата и врхунски театар, а не само забавну и излишну позоришну естраду, све присутнију на нашим сценама.