Društvo

Седе главе у школским клупама

Пише: Радован М. Маринковић

Када се, око поднева овог 27. маја, огласи школско звоно, уз опомену Мирослава Митровића и Лазара Мићовића, утихнуће жамор о томе где ко живи, о проклетом високом крвном притиску и пустој костобољи, о успешним унучићима и златним праунучићима.

После шест деценија, клецавим кораком, ући ће, као побожно у храм, у гимназијско здање седе главе и обојене фризуре. Са дневником у руци дочекаће их  Миодраг Пантелилћ Јежо, разредни старешина првог одељења осмог разреда (а тада је гимназијско школовање трајало осам година). Неће им изаћи у сусрет директор Лука Војводић, јунак Мојковаччке битке 1915. године, чијим се именом и презименом дичи једна улица у престоном Београду. Ни разредници: Цока Стојановска, Мица Јањић, Џане Вукадиновић, Вера Тодоровић, Нада Пантовић – отишли су да миришу јагорчевине одоздо.

Док ће се Јежо припремати да их прозове, неколико година старији од њих, сетиће се, сви како је пролазећи поред клупа у којима су седеле лепојке: Бранка Зимоњић, Феј Бенић, Вера Гапчинска, Мирјана Мијић, Ема Царан, Драгица Станковић, Мирјана Глишић… – ама баш све! – срамежљиво затварао трепавице.

Maturanti
Један од претходних сусрета

 

Уследиће прозивка: Љубомир Урошевић – мук, Бранко Грујовић – осмех.

Забожуриће се сећања: путовање „ћиром“ шест сати до Београда за упис на студије. Станице: Бабајић – Љиг, Штавица, Чукарица.

Прозивка, живих и мртвих: Петар Чантрак, Миломирка Кнежевић, Панто Плазинић, Љубица Ђоковић, Милојко Филиповић, Анка Калајановић…

По завршетку студија, доста их се вратило у завичај, многи остали у Београду. Неки се расули по Југи. Ратко Брашњевић се настанио у Земуну, Звонимир Чичевић у Мостару, Дринка Павловић у Аранђеловцу, Недељко Живковић у Крагујевцу, Раденко Салемовић у Птују… Неки отишли у „бели свет“: Миодраг Радуловић у Париз, Благоје Новаковић у Канаду, Милица Спасојевић у Немачку… а Славиша Бабовић у Аустралију. Где их још све није било!

Прозиваће Јежо и живе и мртве: Милан Пајовић, Рајко Влајић, Јелица Ђусмевић, Наталија Бондаренко, Нада Јовановић, Милојка Тошовић, Слободан Поповић…

Клинички лекари. Инжењери пројектанти, судије, економисти, правници… директори установа и предузећа… Председници општине, као Љубиша Константиновић. Доктори наука, а са тим научним звањем Ката Лазовић стигла до министарске фотеље.

Просветари, новинари, официри, писци… А неко је поодавно записао да је ова, више од било које генерације чачанских гимназијалаца, изнедрила толико познатих књижевника. Тихомир Левајац, рачунајући и поновљена издања, потписује брдо књига, а ону о суђењу српским причама у Хашком трабуњалу купила за своју библиотеку и тужилац у том суду Карла дел Понте. Романе Владимира Димитријевића књижевна критика високо је оценила. Делимир Стишовић, познати хроничар села и родословац, први је Србин који је превео и обликовао књигу извештаје руске штампе из српско – турских ратова од 1876. до 1878. године. Љубиша Спасојевић и даље хуморно слика наше доба и потписује бритке коментаре у београдској „Политици“.  Умало да се заборави: човек чија рука исписује ова слова објавио је (шта му би?) 150 књига, па је овенчан Повељом за животно дело Удружења књижевника Србије. Пита се: Шта ли би са заоставштином Радоја Кавеџића, који је био уредник часописа „Расковник“?

Прозиваће професор Јежо… живе и мртве… Зауставиће се код Љубише Спасојевића. Последњи на списку, а било их је 191. Више од осамдесет, са својим професорима, мирише јагорчевине одоздо.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.