ИНТЕРВЈУ: ПЕСНИК МАЈО ДАНИЛОВИЋ О НОВОЈ КЊИЗИ„КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ПЕСМА“, ПОЕЗИЈИ И ПРИЈАТЕЉИМА ИЗ ЧАЧКА
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Вече поезије Маја Даниловића (1955), београдског песника, дипломираног политиколога и самосталног дизајнера, рођеног у Горњој Лупљаници код Дервенте, било је посебан доживљај за љубитеље писане речи, зато што Мајо своје стихове говори зналачки, драмски, емотивно…Једини је песник са ових простора одабран у Светску академију поезије у Италији која је под патронатом UNESCO-a и тако је доспео међу 60 истакнутих песника из целог света. Домаћин песничког сусрета са Мајом Даниловићем био је Књижевни програм Дома културе, а повод представљање његове нове књиге „Кад порастем бићу песма“. Музиком на гитари поезију је пратио Дејан Субаков, а богату биобиблиографију аутора представила је уредница програма Милкица Милетић. Мајо Даниловић је објавио више од 30 појединачних и заједничких књига, уврштен је у многе антологије, дизајнирао је на стотине песничких књига, добитник је бројних награда, активан учесник многих манифестација…
Прво песничко представљање у Чачку протекло је у знаку бројних пријатељстава…
– Некуртоазно, посебна ми је радост што сам казивао своје стихове у Чачку, граду за који ме вежу многа пријатељства, драге успомене, али је то истовремено и значајна одговорност, с обзиром на то да је чачанска публика књижевно доста профилисана и радознала. Моје стихове су слушали и многи добри чачански пјесници, који су право богатство овог српског културног бастиона. Ту су Милкица Милетић, легендарни Луне Левајац, моја посестрима Рада Пауновић, врцава Нада Ђорђевић, Драгана ТошићЂурковић, Милојко Калосеровић, наравно и ви Зорице, те још многи. Представљајући дио, од преко хиљаду публикованих пјесама, са посебним акцентом на стихове из нове књиге „Кад одрастем бићу песма“, покушао сам да присутне поштоваоце писане ријечи увјерим у искреност припадања и посвећености поезији. Пјесме које сам говорито нису никако репрезентативни узорак мог литерарног стваралаштва, више је то синтеза једне емотивне синергије са лијепим моравским градом. Изашавши из захтијевног, мукотрпног, а драгог стваралачког процеса, када се заокруже контуре самог дјела, за аутора нема веће задовољштине и радости, него када у присуству блиских људи, заједно с њима удахњује живот новој књизи. Управо то се десило и у Чачку. Иницијација читалачког житија моје нове књиге, није могла одабрати адекватнији миље од овог и оваквог. Оно, енергетски и сензитивно, отвара велика врата имагинације поштовалаца писане и казиване лијепе ријечи мом скромном дјелу.
Поезија сама пронађе песника, како је Вас пронашла?
– Почео сам писати у годинама када озбиљни писци славе одређене јубилеје, или се боре са исписаношћу и помањкањем инспирације. То компаративно може бити моја предност, адреналински, енергетски, али уз једну далеко већу одговорност за написану или казивану ријеч. Ако је живот трагање за смислом, онда је писање потрага за смислом смисла. И то је оно тајанствено, фатално за знатижељу писца. Писац мора имати добру перцепцију, али без добре имагинације, ништа од списатељске работе. За сада сам још увијек у поезији, пјесник у покушају, уз захвалност свим лирицима класицима на којима сам саздан, у потрази сам за бољом, концизнијом, неком, само мојом изражајношћу.
Шта су мотиви, пориви, специфичности нове књиге песама?
– Читајући моју нову књигу сусрећете се са јадима, потонућима, сумњама, заносима и надахнућима процесуирања књижевног дјела, која је цијела један непресушни дијалог пјесника и пјесме, из којег могу да се сагледају све фазе и процеси у једном стваралачком чину, зачеће, рађање, бивство, па и умируће пјесме, потом емотивна стања и пјесника и пјесме, прожета несагласјем, па и свађом, одрицањем, одметањем, али ивједне зависничке љубави, често Едиповске, или родитељски препротективне. Књига је специфична и јединствена, с обзиром на то да је цијела дијалог пјесника и пјесме, повремено монолошка, готово романескна, баснолика, без наравоученија, али са снажним утиском да би пјесма и пјесник радо да замијене улоге. Настала је готово у једном континуираном низу моје посвећености литератури уопште, као читаоца и као аутора, а и као неког ко својим укупним посвећеним делањем, покушава дати допринос реафирмацији поезије у миљеу посрнућа угледа културе.Пјесма је често наш алтер его, уз љубав генерално, нема инспиративније теме. Надам се да не вулгаризујем када пјесми додјељујем осионост свега, па тако кажем и да је „пјесма родила свемир, звијезде су дјеца њена“.
„Погледам под кревет – папир,
моја песма.
Шта радиш доле песмо?
Скривам се од надобудног тебе –
и, не зови ме песмом!“
Како је доживљавате, штаје за Вас поезија?
– Платон је установио да је пјеснички занос врста лудила, док су потоњи филозофи устврдили да је то, ипак, једна врста појачане егзалтације, и ја немам ништа противно томе. За мене је поезија начин живљења, начин промишљања. Кад је напољу, у не баш пријатној свакодневици „густо“, а ја утекнем у пјесму. Нисам пјесник коме је то дар од Бога, али сматрам да сваки човјек у себи носи пјесму, ја сам један од оних који покушава да је испјева.
Добитник сте бројних награда за поезију, колико су награде важне и објективне? За један жири неке песме су неприметне, други их награди… Постоје ли уопште критеријуми?
– У Свјетску академију за поезију, основану под патронатом УНЕСЦО-а и Министарства иностраних послова Италије се стиже по позиву, а не лобирањем. Имао сам срећу да су обратили пажњу на мој поетски ангажман у Италији, те сам тако доспио међу 60, по њиховом избору, истакнутих пјесника из цијелог свијета, међу којима и неколико Нобеловаца, као једини пјесник са Балкана. Неоспорно част, али и, појачана одговорност за будуће ауторство. Моје пјесме су објављиване, превођене, награђиване. Награде су крајње релативна ствар. Имам обичај при награди да се упитам: „Хоће ли ми то помоћи да боље пишем?“ Одговор није свакако да. Као скорашњи члан жирија за додјелу Награде „Исидора Секулић“ за најбољу песничку књигу, бринуо сам о томе, како “извагати ријеч”,класификовати и квалификовати различите жанрове, стилове, изражајности, те сам се у крајњој инстанци руководио оним што је основна читалачка потка, а то је укупан доживљај цјеловитости једног књижевног дјела.
По дипломи сте политиколог, али оно што радите читатвог живота је уметност?
– Професионално сам се кретао у дијапазону од физичког радника, до врло захтевних и одговорних послова. Дипломирао сам политикологију, али сам најмање радио у томе. Сада сам више графички дизајнер. Нисам, ни пјесник ни дизајнер по вокацији, али се коначно бавим послом који волим. Ако поредимо то двоје и тражимо додирну нит, мислим да је линија одавно престала бити раздаљином између тачке а и такче б. Чим је човјек почео да је криви, у осмјех, у резигнацију, разочарање, он јој је дао емотивну конотацију. Креирао је и слова да би могао додатно комуницирати са собом и са другима. И линија и слово су филозофске категорије, поготово ако се разумију као човјекова потреба да помоћу њих преспоји пут од рационалног до апстрактног. Лично, било у дизајну, било у поезији, увијек се руководим тиме да дам нешто своје, особено. Иначе, својим колегама пјесницима сам дизајнирао и графички обликовао преко 200 књига, наравно бесплатно, пјесници нису баш познати по дубоком xепу.
Позвани сте да будете председник жирија првог песничког конкурса намењеног фрули и овдашњем Сабору фрулаша?Ваша комуникација са чачанским манифестацијама је плодна?
– Поред пријатеља пјесника, са којима се редовно виђам на пјесничким сусретима у Мрчајевцима, који су мени, под изузетном диригентском палицом чика Лунета, најбоље, најорганизованије и најдушевније пјесничко дружење на овим нашим просторима. УЧачку, тачније у Прислоници, другујем и са сјајним посвећеницима очувању фруле, најстаријег народног инструмента, али и очувању живота, обичаја, православља, духовности и завичајности. Прошле године сам имао част да будем гост пјесник Сабора фрулаша, гдје сам се сјано дружио са фрулашима из цијеле Србије и шире и агилним и неуморним организаторима, Зораном Рајичићем, Бором Дугићем… Управо разговарајући са њима, изродили смо идеју о установљењу пјесничког конкурса о фрули, који се ових дана приводи крају и на који су се пријавили бројни пјесници из неколико земаља… Победника ћемо чути на предстојећем Сабору…
ПЕСМА
ЋУТИМО МОЈА МАЈКА И ЈА
Сједимо тако на тераси
моја мајка и ја.
И ћутимо.
Уствари, ћутимо ја
и оно што је
од моје мајке остало.
Ћутимо
Душа моје мајке и ја.
Уствари,
Душа моје мајке
ћути са оним
што је од мене остало.
