Најбоља песма Братислава Јевтовића

ПРВА НАГРАДА НА ПРВОМ ПЕСНИЧКОМ КОНКУРСУ “МОМЧИЛОВА ФРУЛА”

На првом песничком конкурсу за најлепшу песму о фрули названом “Момчилова фрула”, који је Савет Сабора фрулаша Србије расписао први пут поводом јубиларне манифестације, прву награду освојила је песма “Фрула, од дрвета руже”, чачанског новинара и списатеља Братислава Бате Јевтовића. На конкурс, назван по чувеној песми “Фрула” Момчила Настасијевића, која је годинама словила као литерарна химна Сабора, одазвало се 75 аутора, међу њима 13 иностраних, са 114 песама из 47 градова. О најуспешнијим радовима одлучивао је жири који су чинили књижевници Ратомир Рале Дамјановић и Мајо Даниловић из Београда.

У образложењу жирија се наводи да је “Јевтовићева песма веома успела уметничка синтеза разноврсних мотива о фрули, нека врста звучне скулптуре и слике, преплет интимног и универзалног језика фруле као израза најдубљих емоција, традиције, временских годова саме природе која проговара кроз свиралу и фрулашев доживљај света. Седам чаробних рупица на фрули су метафора митске дубине и орфејске снаге, које инспиришу на стваралачко понирање и узношење, на надахнуће, звук и стих, музику и поезију.”

Песме и прозни радови Братислава Јевтовића завредели су више књижевних награда и уврштени су у зборнике и антлогије. Овог пролећа креаљевачка “Повеља” објавила му је осму књигу поезије под насловом, “Мајске и друге песме”. Књига је већ имала два представљања у Београду и једно у Краљеву, и наишла је на добре одјеке у кртици.

У саборској беседи о народној традицији са освртом и на народски музички инструмент фрулу, Јевтовић је истакао да “ипак, без ослањања на традицију, и без свести о њој, ми смо сви једна обична репа без корена, лиска на ветру, локвањ на води, на мапи народā обична ефемера, у ботаници, рецимо, луковица. У традицији су годови наше породичне, фамилијарне и националне лозе. У њој су оквири наше обичајности, наших ћудоредстава (најбољом, или мање добром, праксом заступаних), кругови наших осећајности, баш као што су и рамови моралних и етичких, естетских и естетичких образаца. У традицији и њезиним историчним перфектима и плусквамперфектима лебде координате народне и народске расудности и осећајности, као и тешко ухватљиве координате ума и духа.”

О самом називу конкурса за најлепшу песму о фрули – „Момчилова фрула“, Јевтовић каже да се бољи назив није ни могао пронаћи, јер нико као Момчило Настасијевић није “више у дослуху са свим могућим ономатопејама овога нашега балканскога поднебесја и постојања, са свим биљем и растињем, са ружама ветрова, лахораца и ветрина…“

У поднаслову награђене песме, али и све три које је доставио на овај конкурс, стоји да су намењене оснивачу Сабора фрулаша, па је сврсисходан био и беседнички пијетет који је Јевтовић посветио Миодрагу Милу Азањцу, музикологу, флаутисти, педагогу на Музичкој академији, мислиоцу, боему, духовном, оцу Сабора фрулаша у Прислоници. Подсетивши на његов „неконвенционалан, разбарушен, епикурејски лик од главе до пете“ Јевтовић га је прозвао „Српски Фалстаф, и он је осећао да је такав шекспиријански надимак потпуно на месту. Сасвим спонатно и штедро, потврђивао га је на сваком кораку и на сваком месту. Нештедимице.“

Зорица Лешовић Станојевић

ФРУЛА, ОД ДРВЕТА РУЖЕ

(У сећање на Миодрага Мила Азањца)

Заглéдао сам фрулу, од дрвета

Руже, румена беше као вински

Мошт, од четрдесет пет

Минута (кô нежна ружина лат)

Оков имађаше од црвенкастога

Бакра, сликоваше на гривну

Исковану из нових-новцијатих

Марјаша, за какву лутку

Са таквом фрулом, која сијасет